Српски тренер Александар Николић, творац супериорне српске и југословенске школе кошарке, најзначајнији стручњак европске кошарке у 20. веку, рођен је на данашњи дан 1924. године у Сарајеву.
Кошарку је почео да игра 1946. године и наступао је за више екипа, укључујући „Црвену звезду“ и „Партизан“. За југословенски национални тим одиграо је 11 утакмица. 1951. је постао тренер репрезентације Југославије, са којом је донео прве медаље 1961. са европског и 1963. са светског првенства, те титуле шампиона Европе 1977. и света 1978. године.
У кошаркашким круговима најчешће су га називали Професор. Био је учитељ плејаде српских тренера чије су екипе практично монополизовале европске клубске титуле.
Члан Куће славних
Због огромних заслуга за кошарку 1998. године уврштен је у чувену Кућу славних у америчком граду Спрингфилду, колевци кошаркашке игре.
Њему у част, хала у Београду носи његово име. Наиме, 23. фебруара 2016. године дотадашња хала „Пионир“ добила је назив по Александру Николићу.
Играчка каријера
Током рата, Николић је играо кошарку у Београду. По ослобођењу био је део новоформираног клуба „Црвена звезда“.
Након тога, с обзиром на то да је био војни обвезник, наступао је за селекцију ЈНА, са којом је освојио Југословенско првенство 1945. године. Пошто је завршио играчку каријеру, Николић наставља у „Партизану“, па у „Црвеној звезди“.
Играо је и у „Железничару“ из Чачка и „Београдском спортском клубу“ (БСК).
Тренерска каријера
Након завршетка играчке каријере, Николић је 1951. године постао селектор репрезентације Југославије и на том месту остао до 1965. Под Николићевим вођством, Југославија је освојила злато на Медитеранским играма 1959. године, сребрне медаље на европским првенствима 1961. и 1965, као и бронзу 1963. На Светском првенству 1963. освојео је сребро.
Такође, био је први тренер Омладинског кошаркашког клуба „Београд“, „Партизана“ и италијанске „Петарке“ из Падове. Године 1966. изабран је за најбољег европског тренера, што му је поново пошло за руком 1979. године.
Године 1969. Николић је постао тренер „Ињиса“ из Варезеа, са којим је освојио три национална првенства, три европске титуле, три италијанска и два интернационална купа.
Златне године и титула с Партизаном
Тај тим је често проглашаван најбољим тимом у историји италијанске и европске кошарке. Након тога, враћа се у домаћу кошарку као први тренер „Црвене звезде“. Са „Звездом“ осваја Куп победника купова, што је до данас највећи успех у историји клуба.
Након 11 година одсуства из репрезентације Југославије, Николић се вратио 1976. године и предводио репрезентацију на Европском првенству 1977. и Светском првенству 1978. На оба првенства је освојено злато.
У лето 1991. године, на позив Драгана Кићановића, вратио се у „Партизан“ и преузео улогу саветника новог тренера клуба из Хумске Жељка Обрадовића, који је тек тада почињао своју тренерску каријеру.
Кao плод те сарадње у сезони 1991/92. „Партизан“ је освојио троструку круну: првенство и куп Југославије, али и најважнији трофеј који је неки клуб из Србије освојио – Евролигу, у историјском тријумфу на финалном турниру у Истанбулу.
Кao тренер, Николић је имао однос победа и пораза 357 према 200 на клубском нивоу и 101 победу према 39 пораза на репрезентативном нивоу.
У кошаркашку Кућу славних у Спрингфилду Николић је уврштен 1998. године.
Николић је био тренер и двојици будућих чланова Куће славних: Бориславу Станковићу и Крешимиру Ћосићу.
Александар Николић умро је 12. марта 2000. године у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.
