Једну од експлицитних потврда да су османски званичници користили српски језик (под тим именом) као дипломатски језик у југоисточној европи представља ћирилично писмо Мехмед-паше Соколовића из октобра 1551. године упућено угарском војном заповеднику Андрашу Баторију.
Ово писмо није једина потврда те тезе, те очекујте нове информације у будућим објавама.
На полеђини писма поред ознаке адресата, Мехмед-паша директно тражи од Андраша Баторија да се дипломатска преписка одвија на српском, а не на француском језику: „ꙋ тамїшварь баторї андреꙗшꙋ и ꚗо мї посїлашь лїстова :~ све мї срьбскемь езїкомь посїлаї а не фрꙋшки.“ – у тамишвар батори андреашу и што ми пошаљеш листова, све ми српским језиком пошаљи а не фрушки.
Ово писмо је у свом научном раду из 2018. године под именом „СРПСКИ КАО ДИПЛОМАТСКИ ЈЕЗИК ЈУГОИСТОЧНЕ ЕВРОПЕ XVI ВЕКА (НА ПРИМЕРУ ПИСМА МЕХМЕД-ПАШЕ СОКОЛОВИЋА АНДРАШУ БАТОРИЈУ)“ објавио и анализирао господин Владимир Р. Поломац са Универзитета у Крагујевцу. Линк ка овом изврсном научном раду остављам у коментару. Позивам све да погледају оригинални рад у коме има пуно вредних и занимљивих информација. Овим путем се господину Поломцу захваљујем на овако вредном доприносу историјској и лингвистичкој науци. Такође позивам читаоце да поделе ову објаву, која је заправо сажетак овог научног рада. На друштвеним мрежама кружи безброј дезинформација и сматрам да овакви научни радови заслужују много више пажње, те да свако може дати свој мали допринос ширењу квалитетних информација. Ја овом објавом дајем свој минимални допринос, а вама остављам да одлучите, да ли ћете се придружити.
Учинимо да рад господина Поломца допре до великог броја људи.
Писмо под називом „Писмо беглербега Мехмеда Андреасу Баторију у Темишвару“ (Schreiben von Beylerbeyi Mehmed an Andreas Bathory in Temeswar) се чува у аустријском државном архиву под ознаком „AT-OeStA/HHStA StAbt Türkei I 9-4-21“, а фотографија високе резолуције јавно је доступна и ја сам је без проблема преузео. Аустријски архиватори су за документ навели да је на српском језику и да је доступан и превод на латински. На жалост, фотографија латинског превода је лоше резолуције те се текст не може прочитати. Можда ћу неком приликом отићи до архива у Беч и потражити тај документ.
Књиге и књижевност
Сада дајем неке одломке из горе наведеног рада.
„На основу изнетог материјала може се закључити како је писмо Мехмед-паше Соколовића угарском војном заповеднику Андрашу Баторију (1551) писано старосрпским језиком у чијој се основици налази југоисточни српски дијалеката XVI века, из кога су се развили данашњи косовско-ресавски и призренско-тимочки говори. Краткоћа писма, несигурност писара и релативно велики број грешака у писању ограничавају вредност овога писма у разматрању ближих односа унутар овога дијалекта у XVI веку. Поред језичких црта које представљају заједничко обележје и савремених косовско-ресавских и призренско-јужноморавских говора (дат. јд. мене, тебе; облици презента несам, несмо; неразликовање падежа места од падежа правца; маскулинизација именица женског рода на консонант; 1. лице мн. аориста са -хмо), у писму су забележене и црте које упућују на раздвајање ових дијалекатских формација од XV: -е у лок. јд. именица женског рода, -ем у инстр. јд. придева, промена /ə/ у /а/ и /л/ на крају слога у /о/ упућују на развојне тенденције које су довеле до формирања косовско-ресавских говора, а балканистичке иновације (употреба општег падежа и удвајање објеката), употреба <ч> у вредности /ћ/, као и заменица оваја могу сведочити о формирању призренско-тимочких говора у овоме периоду.“
„Могуће је претпоставити да језичке црте карактеристичне за косовско-ресавске говоре заправо представљају старосрпски стандард из времена Деспотовине који је писар морао познавати, а у који је унео и неколико црта из свога матерњег говора који је припадао призренско-тимочкој дијалекатској зони (балканистичке иновације, неразликовање африката). Овом хипотезом могуће је објаснити и писање несьмь дошьль и молїл мї се сї, паралелно са примерима у којима се /ə/ мења у /а/, а /л/ на крају слога у /о/. С обзиром на познату чињеницу да су писари у канцеларијама турских султана и управљача били различитог порекла (Босна, Србија, Македонија), а многи вероватно и вишејезични, могуће је претпоставити да језик нашег писма представља канцеларијску коине насталу мешањем језичких црта писара пореклом из различитих крајева. Приликом оваквих разматрања увек треба имати на уму и чињеницу да су у нашим старим говорима могле постојати комбинације које данас и не слутимо, будући ограничени на податке из савремених дијалектолошких описа.“
Књиге и књижевност
Језички осавремењен текст писма:
„Један је Бог.
Божијом помоћу, ја, румелијски беглербег Мехмед-паша, пишем славно ухрабреному витезу, моме брату, Андрашу Баторију. Дође твој човек, великога краља Фердинанда, са листовима за честитога и светлога, над краљевима и царевима, цара, и славнога Рустам-пашу. И ми, у тај час посласмо честитомe цару свога правога човека. Али, не зато што мало земље има честити цар, већ зато што је ова земља сабљом узета, и телосна је била у честитога цара. И краљ Фердинанд имаше са честититим царем веру, а честити цар у рату беше под Солночком тврђавом, а ви на царевој земљи саградисте скелу Паркањ. Тако ли треба чинити богопомазаном цару? Ипак, ако хоћете да удворим краља код честитог цара, и мир да је, док нисмо тамо војску повели, вашом вољом сами нам миром дајте Паркањ, а за друго узалуд да је мир. А ја нисам дошао овде од моје воље, већ наредбом честитог цара да протерам, ако да Бог, неколико лотрова из цареве земље. И ето, честити цар сам иде са безбројном војском зато што га јако много разјаристе и разгневисте. Али ево, пошто дође лист краљев, послах га и цару рекох да стане где га лист затекне, а ја ћу бити овде докле ми дође вест од честитог и нарочитог цара. Ако ли ми се самом нешто помути, а ја ћу, ако да Бог, овде зимовати у нашој земљи ердељској код бабаје старца Ђурђа Барата. Наша је вера узалуд тврда. Не видиш ли, божјом помоћу узесмо Бечеј, порколаба му Фегеди Габра, и од лубарде остали јунаци, и арачке и галатске порколабе и јунаке пустисмо да иду где они хоће. А тако узех цареве градове због вашег зла, зато што уђосте у цареву земљу и цареве градове. И рекавши да држиш мога човека, ја сам Стојана одавно одаслао. За ово молио ми се и твој и мој човек: од тебе мени, од мене теби без сметње слободно да ходи. Тако ми јединога Бога и тако ми моје вере, нека буде тако. Не бој се, пошаљи лист шта хоћеш и човека.
У Темишвар, Андрашу Баторију. И што ми шаљеш листова, све ми шаљи српским језиком, а не француски.“
