Ако је судити по ономе што је оставила иза себе, по племенитим делима и задужбинама, Персида Миленковић је заслужила да се о њеном лику и делу зна много више него што је забележено. У историји је остала упамћена као једна од наших највећих ктиторки новијег доба, али трагова о њеном животу је мало.
Порекло и рани живот
Рођена је 3. марта 1857. године, у дому Никодија и Јелке Ћирић у Шапцу, који су град у Мачви убрзо напустили, јер је отац чиновник добио посао у Министарству грађевина у Београду. О Персидином образовању, првом мужу и сину Војиславу који је млад умро, слабо се зна.
Брак и прекретница у животу
Прича о њој добија на важности од 1883. године, када се удала за познатог трговца, рентијера и добротвора Ристу Миленковића. Странице њеног задужбинарског и племенитог рада почеле су да се исписују…
Задужбине и градитељски подухвати
Заслужна је за подизање манастира Ваведење, који налази се на Сењаку и изграђен је 1935. године. Према легенди она је уснула сан да баш на том месту треба изградити цркву што је и учинила.
Такође, са својим мужем Ристом подигла је зграду Математичке гимназије у Београду, као и зграду у Змај Јовиној улици број 5 у Београду саграђеној 1928. године. Даровала је и земљиште за изградњу сиротишта.
Тестамент и трајна мисија доброчинства
Неколико година пре смрти одлучила је да напише тестамент како њен добротворни рад не би био прекинут. Учинила је то 10. маја 1937. године када је таксативно навела шта све жели.
Основала је Задужбину Персе Р. Миленковићке, од чијих прихода ће, како је завештала, студенти да се шаљу у иностранство и усавршавају у науци, а од новца из Фонда Персе Р. Миленковићке помагаће се школовање ученика државне Трговачке академије у Београду. Тестаментом није заобишла ни Саборну, Вазнесењску и Топчидерску цркву, којима је оставила по 5000 док је друштву „Коло српских сестара“ завештала 10 000 динара.
Смрт и сећање на велику добротворку
Преминула је 08. фебруара 1943. године у Београду и сахрањена је у манастиру Ваведење. На њеној сахрани говорили су митрополит скопски Јосиф, министар просвете Велибор Јонић и председник српске владе генерал Милан Недић.
Захваљујући свом великом доприносу и добротворном раду, једна улица на Сењаку понела је њено име.
