Napad u Libanu, u kome je poginulo najmanje 12 ljudi, a ranjeno 3.000 u eksplozijama pejdžera, otvorio je pitanje ko uopšte i zašto danas koristi ove zastarele spravice za komunikaciju. Pejdžeri su, verovali ili ne, i danas zastupljeni u nekim profesijama.
Pejdžeri, crni uređaji sa malim ekranom koji staje u šaku i zavibrira kad primite poruku, bili su osamdesetih i devedesetih stvar prestiža. Oni koji su mogli da ih prišute nosili su ih često zakačene za kaiš ili torbu.
Međutim, otkako su mobilni telefoni postali svima dostupni, pejdžeri su postali stvar prošlosti, kaže Aleksandar Nešković, profesor telekomunikacija.
„Danas se vrlo retko koriste u opštoj populaciji, jer svaki čovek ima mobilni telefon, pa mu ne treba dopunski uređaj koji zadovoljava samo jedan skroman servis od onoga što svaki telefon ima ugrađen u sebi. Pejdžeri imaju ulogu u namenskim službama. Poput specijalizovanih bolnica ili za vojne i policijske namene“, kaže Nešković za BBC na srpskom.
Ovi jednostvani sistemi komunikacije koji uglavnom služe za slanje poruka u jednom smeru relativno su jeftini, ali je potrebno da postoje predajnici preko kojih se komunikacija odvija.
Kako se koristi?
Nekada je postojala i nacionalna i kontinentalna pokrivenost, danas to nije svuda slučaj, kaže profesor.
„Bio je ozbiljan pomak da možete da dobijete poruku bilo gde. Najčešće je bilo da pošaljete poruku ‘javi se’, a onda taj neko trči do telefona da zove“, objašnjava Nešković.
Slanje poruke se tada obavljalo tako što pozovete službu, izdiktirate poruku i kažete broj primaoca. Kad stiže poruka čuje se zvuk bip-bip ili mu zasija lampica, zbog čega se na engleskom zove i biper.
„Zbog jednostavnosti, baterija im traje jako dugo, po pravilu više meseci, zato što nema intenzivne komunikacije“, kaže profesor Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu za BBC na srpskom.
Pronalazač pejdžera je Amerikanac Al Gros, pionir u telekomunikacijama, poznat i kao otac voki-tokija. Gros je izumeo džepni bežični uređaj 1949, ali će proći decenije dok ovaj sistem slanja poruka ne zaživi.
Ime pejdžer je dala fabrika Motorola koja ih je proizvodila, a pravi bum doživeli su tokom osamdesetih godina. Do sredine devedesetih broj korisnika pejdžera u svetu merio se desetinama miliona, a neretko su se koristili i za privatne poruke.
I dalje se proizvode
Razvojem mobilnih telefona i bežičnog interneta početkom 2000-ih, opada interesovanje za pejdžere. Kompanija koja ih i dalje proizvodi – Spok, na sajtu navodi da je pokrivenost njihove mreže 99,92 odsto. To je veoma važno za kritične situacije, poput onih za hitnu pomoć i zdravstvene usluge.
„Budite spokojni sa pejdžerima, jer prodiru kroz beton i čelik, gde signal pametnog telefona možda ne bi mogao. Znate da, kada se druge tehnologije pokvare, vaše pejdžere napajaju baterije koje se mogu zameniti i kad nestane struje i ne oslanjaju se na bežični internet ili mobilne mreže“, piše na sajtu kompanije.
Ključ je u radio talasima sopstvene mreže koje koriste.
„Pejdžing sistemi su otporni na zagušenja u saobraćaju, suštinski, poruku dobijate sa vrlo velikom sigurnošću isporuke. Imaju dosta smisla u nestabilnim područjima gde postoje oštećenja telekomunikacione infrastrukture ili tamo gde nestaje struja“, kaže Nešković, dodajući da je to verovatno bio razlog upotrebe u Libanu.
Korisni u bolnicama i rudnicima
U Australiji se, na primer, i dalje koriste u nekoliko sektora. U bolnicama, rudnicima i hemijskim postrojenjima, rekao je Robert Nikols, istraživač sa Univerziteta u Sidneju.
Za razliku od mobilnih telefona, pejdžere je teže presretnuti. Nikolc ocenjuje da je to zbog toga što su oni samo prijemnici i to ih čini sigurnijim.
„Telefoni moraju redovno da emituju signal da bi javili mobilnoj mreži gde se nalaze, a pejdžeri to ne rade“, rekao je Nikols za australijski ABC.
Poznato je, kaže, da se pejdžeri koriste i za nelegalne poslove, kao što je dilovanje droge, jer je za te aktivnosti „potrebna samo jednosmerna komunikacija“.
