Напад у Либану, у коме је погинуло најмање 12 људи, а рањено 3.000 у експлозијама пејџера, отворио је питање ко уопште и зашто данас користи ове застареле справице за комуникацију. Пејџери су, веровали или не, и данас заступљени у неким професијама.
Пејџери, црни уређаји са малим екраном који стаје у шаку и завибрира кад примите поруку, били су осамдесетих и деведесетих ствар престижа. Они који су могли да их пришуте носили су их често закачене за каиш или торбу.
Међутим, откако су мобилни телефони постали свима доступни, пејџери су постали ствар прошлости, каже Александар Нешковић, професор телекомуникација.
„Данас се врло ретко користе у општој популацији, јер сваки човек има мобилни телефон, па му не треба допунски уређај који задовољава само један скроман сервис од онога што сваки телефон има уграђен у себи. Пејџери имају улогу у наменским службама. Pопут специјализованих болница или за војне и полицијске намене“, каже Нешковић за ББЦ на српском.
Ови једноствани системи комуникације који углавном служе за слање порука у једном смеру релативно су јефтини, али је потребно да постоје предајници преко којих се комуникација одвија.
Како се користи?
Некада је постојала и национална и континентална покривеност, данас то није свуда случај, каже професор.
„Био је озбиљан помак да можете да добијете поруку било где. Најчешће је било да пошаљете поруку ‘јави се’, а онда тај неко трчи до телефона да зове“, објашњава Нешковић.
Слање поруке се тада обављало тако што позовете службу, издиктирате поруку и кажете број примаоца. Кад стиже порука чује се звук бип-бип или му засија лампица, због чега се на енглеском зове и бипер.
„Због једноставности, батерија им траје јако дуго, по правилу више месеци, зато што нема интензивне комуникације“, каже професор Електротехничког факултета у Београду за ББЦ на српском.
Проналазач пејџера је Американац Ал Грос, пионир у телекомуникацијама, познат и као отац воки-токија. Грос је изумео џепни бежични уређај 1949, али ће проћи деценије док овај систем слања порука не заживи.
Име пејџер је дала фабрика Моторола која их је производила, а прави бум доживели су током осамдесетих година. До средине деведесетих број корисника пејџера у свету мерио се десетинама милиона, а неретко су се користили и за приватне поруке.
И даље се производе
Развојем мобилних телефона и бежичног интернета почетком 2000-их, опада интересовање за пејџере. Компанија која их и даље производи – Спок, на сајту наводи да је покривеност њихове мреже 99,92 одсто. To је веома важно за критичне ситуације, попут оних за хитну помоћ и здравствене услуге.
„Будите спокојни са пејџерима, јер продиру кроз бетон и челик, где сигнал паметног телефона можда не би могао. Знате да, када се друге технологије покваре, ваше пејџере напајају батерије које се могу заменити и кад нестане струје и не ослањају се на бежични интернет или мобилне мреже“, пише на сајту компаније.
Кључ је у радио таласима сопствене мреже које користе.
„Пејџинг системи су отпорни на загушења у саобраћају, суштински, поруку добијате са врло великом сигурношћу испоруке. Имају доста смисла у нестабилним подручјима где постоје оштећења телекомуникационе инфраструктуре или тамо где нестаје струја“, каже Нешковић, додајући да је то вероватно био разлог употребе у Либану.
Корисни у болницама и рудницима
У Аустралији се, на пример, и даље користе у неколико сектора. У болницама, рудницима и хемијским постројењима, рекао је Роберт Николс, истраживач са Универзитета у Сиднеју.
За разлику од мобилних телефона, пејџере је теже пресретнути. Николц оцењује да је то због тога што су они само пријемници и то их чини сигурнијим.
„Телефони морају редовно да емитују сигнал да би јавили мобилној мрежи где се налазе, а пејџери то не раде“, рекао је Николс за аустралијски АБЦ.
Познато је, каже, да се пејџери користе и за нелегалне послове, као што је диловање дроге, јер је за те активности „потребна само једносмерна комуникација“.
