Ако не пратите редовно научне вести, можда вам је вештачка интелигенција позната углавном кроз безазлене интернет примере – ТикТок снимке мачића који „певају“ поп хитове или апликације које забављају, али не делују суштински важно.
Управо таквој публици, али и онима који желе дубљи увид, документарни филм The Thinking Game нуди јасан и приступачан улазак у једну од најважнијих тема нашег доба: општу вештачку интелигенцију (Artificial General Intelligence – AGI).
Филм који је усмерен на компанију DeepMind и њеног оснивача
Филм, који је режирао и фотографисао Грег Колс, не покушава да обухвати целокупно поље вештачке интелигенције. Уместо тога, он је студија усмерена на једну компанију и једну кључну личност – DeepMind и њеног оснивача, британског научника сера Демиса Хасабиса.
Данас познат као Google DeepMind, овај истраживачки центар представља једно од најважнијих жаришта развоја AGI-ја, идеје да машине не само извршавају задатке већ и развијају способност општег, самосталног мишљења.
„The Thinking Game“ избегава да постане пропагандно дело
Иако присуство Гугла и водећих људи технолошке индустрије даје филму повремено тон корпоративне саморекламе, The Thinking Game углавном избегава да постане пропагандно дело. Колс се фокусира на истраживачки процес, дуготрајан рад и научну амбицију која стоји иза развоја АGI-ја, уз повремене, али значајне назнаке могућих злоупотреба и опасности које носи свет у ком вештачка интелигенција постаје кључна инфраструктура.
Те бриге се, међутим, не развијају у отворену расправу – филм је пре свега ретроспектива једне деценије интензивног истраживања.
Ко се налази у средишту ове приче?
У средишту приче налази се Демис Хасабис, човек необичне биографије. Рођен у Лондону 1976. године, као син оца кипарског Грка и мајке из Сингапура, веома рано је показао изузетну интелигенцију.
Са свега дванаест година учествовао је на међународним шаховским турнирима, где је важио за дечјег генија. Ипак, шах му није био довољан. Тражећи шири смисао, уписао је Кембриџ, али је због младости морао да сачека са студијама, па је време искористио радећи у индустрији видео-игара.
Та епизода, далеко од тога да буде споредна, показала се пресудном. Рад у студију Bullfrog Productions омогућио му је да разуме како сложени системи уче, прилагођавају се и доносе одлуке – знање које ће касније искористити у научном контексту. Управо кроз спајање игара и истраживања, Хасабис је почео да обликује визију вештачке интелигенције као алата за разумевање самог процеса мишљења.
Оснивање компаније DeepMind и полазна тачка целе приче
Године 2010. он, заједно са сарадницима са Кембриџа, оснива DeepMind, што у филму представља полазну тачку читаве приче. Први велики продор уследио је 2016. године са пројектом AlphaGo, када је рачунарски програм победио светског шампиона Ли Седола у древној јапанској игри го – догађају који је означио прекретницу у историји АИ-ја.
Међутим, The Thinking Game јасно показује да је AlphaGo био само међукорак. Прави циљ био је развој много сложенијег система – AlphaFold-а. Намера је била да се створи АGI способан да решава проблеме које људи деценијама нису успевали да савладају. Конкретно, AlphaFold је развијен како би предвиђао просторну структуру протеина на основу њихове хемијске секвенце, проблем који је биологију мучио више од педесет година.
„Најузбудљивије путовање на које су људи икада кренули“
Хасабис је тај пут ка AGI-ју описао као „најузбудљивије путовање на које су људи икада кренули“. Иако је било бројних застоја и неуспеха, резултат је на крају представљао научни пробој огромног значаја – алат који омогућава брзо и прецизно разумевање биолошких процеса, са потенцијалом да допринесе решавању еколошких и медицинских проблема широм света. За овај успех, Хасабис и др Џон Џампер добили су Нобелову награду 2024. године.
Филм повремено скреће са научне приче како би понудио личнији портрет Хасабиса: архивски снимци из шаховских дана, сећања на године у индустрији игара и академско окружење Кембриџа.
Ипак, биографски елементи никада не преузимају примат. Сниман током пет година, The Thinking Game остаје пре свега прича о колективном раду, истраживачкој упорности и вери у потенцијал опште вештачке интелигенције.
Иако је јасно да Хасабис снажно верује у АGI као силу добра, филм не делује као некритичка апологија. Он пре нуди релативно искрен увид у један од најважнијих научних подухвата нашег времена – подухват који истовремено буди дивљење, наду, али и оправдану забринутост.
