Био је један од најпопуларнијих југословенских глумаца свих времена. Својим улогама и хумором какав се ретко среће насмијавао је и насмијава генерације. Судбина је хтела да се роди баш на Дан шале, 1. април. Довољно је рећи – Миодраг Петровић Чкаља.
Играо је у више од 50 филмова, а његове најпопуларније улоге су у ТВ серијама “Камионџије”, “Врућ вјетар”, као и на филму “Авантуре Боривоја Шурдиловића”, “Љубав и мода”, “Вишња на Ташмајдану”,”Бог је умро узалуд”, “Орлови рано лете”…
Миодраг Петровић рођен је на Дан шале, 1. априла 1924. године у Крушевцу. Глумом је почео да се бави у родном граду, у драмској секцији гимназије. Након Другог светског рата, где се налазио у Културно-просвјетној екипи 47. дивизије НОВ, уписао је студиј ветерине у Београду. Већ 1946. постао је члан Драмског студија Радио Београда, а радио је у емисији “Весело вече”. Од 1951. до 1977. године био је члан Хумористичког позоришта у Београду.
Надимак из детињства
Још као дете добио је надимак по којем га је публика препознавала. Док је са друговима пецао, једном приликом затражио је да му додају штап, који им је био важан део пецарошке опреме. Малом Миодрагу је умјесто “чакља” излетјело “чкаља”. Додуше, надимак му је и пристајао, јер је био мршав попут гране.
Није увек био срећан
Посебно ће остати упамћен по улози Живадина Јарића у серијалу “Камионџије” у којем је глумио заједно са Павлом Вуисићем.
Интересантно је да је пријатељство Чкаље и Паје било сушта супротност ликовима из ове серије.
Чкаљин увек смешан израз лица није му баш сваки пут доносио срећу. Када му је мајка умрла, на сахрани је сломљен од туге заплакао. Вероватно је у том часу направио неки израз лица, који је осталим ожалошћенима био смешан, па су сви на сахрани почели да се смију.
У једном од посљедњих интервјуа, који је дао 2000. године, Чкаља је говорио и о томе зашто се дуго није појављивао у јавности.
– Људи свашта причају, али никада оно што треба. Готово три и по године провео сам у болници, сломио сам кук. Пао сам усред собе. Лежао сам у Ургентном центру и дуго чекао на протезу. Коначно је стигла, ставили су је и годину дана сам покушавао да без штака станем на ноге, али нисам успевао. Испоставило се да су ми уградили погрешну протезу. Онда сам се сетио свог другара из младости, професора Бранка Радуловића, генија за хирургију. Он ме је поново поставио на ноге.
На питање с ким се сада дружи, одговара да је то углавном са комшилуком и с људима с којима је студирао на Ветеринарском факултету, гдје, због немаштине, није дипломирао.
– Некада, када сам дошао из Крушевца, дружио сам се са пуно школских другова који су отуда дошли у Београд. Углавном су то били људи из полиције или на руководећим функцијама у предузећима. Откад су сазнали да нисам на страни власти, заборавили су мој број телефона – говорио је.
А кад је ријеч о дружењу с колегама глумцима, казао је да нема с ким.
– Све је то помрло. Мој кум Гута Добричанин је умро, цела плејада оних из неког мог света. Ето, последњи из тог круга био је Никола Милић – рекао је тада.
Чаробњак хумора
Највећа му је награда, додаје, кад га људи на улици поздраве уз широк осмијех на лицу.
– Било ми је јако тешко када су дошле избеглице из Српске Крајине. То су били убијени људи. Али, када год су на улици пролазили поред мене, онако очајни, увек су застали, па се брзо вратили. Расцепе уста к’о “чарапин почетак”:
– Чкаља, то сте ви?
– Па ја сам, одговарам.
– Господе Боже, никада у животу нисмо сањали да ћемо вас да видимо. Сад нам није жао што смо изгубили кућу.
– Е, па не можете да имате кућу и да видите Чкаљу – покушавао сам да их орасположим. – Тај осмех је нешто најлепше. Прилазе ми и ови млади, па узимају аутограм, јер, како кажу, неће им родитељи веровати да су ме упознали. То је за мене највеће признање.
Звали су га “чаробњаком хумора” што је потврђено бројним наградама. Добио је “Нушићеву награду за животно дјело”, “Стеријину награду”, “Златног ћурана” – “РТС-ову награду за животно дело”, “Седмојулску награду”.
Последњи наступ имао је током избора 2000. године. Преминуо је 20. октобар 2003. године у Београду. По славном глумцу названа је улица на београдској Звездари, а испред његове родне куће у Крушевцу је постављен споменик у знак сећања и захвалности за све оне улоге које нам је поклонио.
