Научници са Универзитета Тексас А&М (САД) приближавају се великом искораку у одрживој градњи развојем самообновљивог бетона који користи синтетички лишај за затварање пукотина.
Производња бетона и цемента један је од главних извора емисија угљен-диоксида у свету, који чини најмање 8% укупног глобалног угљеничног отиска. Због тога се интензивно траже иновативни начини како би се смањио штетан утицај овог кључног грађевинског материјала.
Дуговечност бетонских конструкција кључна је за смањење њихове еколошке штете, а најчешћи приступ у том смеру инспирисан је римским грађевинским техникама. Римски аквадукти, стари више од 2000 година, сачувани су управо захваљујући честицама креча које су се спонтано шириле унутар бетона и затварале пукотине пре него што би се оне прошириле и изазвале већа оштећења.
У новој студији, научници су се фокусирали на лишај – сложен симбиотски организам састављен од цијанобактерија, гљива и алги. Цијанобактерије користе сунчеву светлост и елементе из ваздуха као извор хране, док гљиве производе супстанце које помажу у затварању пукотина.
Посебно су значајне гљиве које извлаче јонизовани калцијум из околине, подстичући стварање калцијум-карбоната – веома тврдог и отпорног материјала који се налази у шкољкама и коралима, а који је био и кључни састојак римске грађевинске технологије.
У лабораторијским условима, синтетички лишај успешно је попуњавао пукотине у бетону користећи искључиво сунчеву светлост и ваздух, без потребе за додатним хранљивим материјама. Овакав аутономни систем за поправку не само да може знатно продужити век трајања бетонских објеката, већ и смањити трошкове редовног одржавања и поправки.
Тренутно су у току тестирања како би се утврдило да ли овај синтетички лишај може деловати и на већ постојеће пукотине у старијим бетонским конструкцијама. Ако се покаже успешним, могао би изазвати велику промену у грађевинској индустрији и знатно смањити негативне утицаје на животну средину.
Ипак, постоје одређене препреке за широку примену овог самообновљивог бетона. Производња таквог материјала и даље је знатно скупља од конвенционалног бетона, а произвођача је мало. Стручњаци процењују да би за масовно увођење оваквих технологија у грађевинарству могло проћи још најмање десет година.
Када се ова технологија у потпуности развије и постане доступна на тржишту, самообновљиви бетон сличан оном из доба Римског царства могао би постати кључни елемент одрживе градње – смањујући емисије CO₂, трошкове одржавања и значајно продужавајући век трајања грађевина.
