Након што је неколико сати пре истека рока који је поставио Ирану запретио уништењем „читаве иранске цивилизације“, амерички председник Доналд Трамп изненада је објавио двонедељни прекид ватре који траје и данас, иако је на „климавим ногама“.
Током читавог тог периода, Бела кућа је ужурбано гурала наратив о активном преговарачком процесу са Ираном, који наводно даје резултате. Вашингтон и даље говори о напретку и раду на оквирном споразуму, иако је Техеран оптужио Вашингтон за кршења, а америчка војска остаје спремна да у сваком тренутку настави борбене операције.
Скептицизам Техерана је разумљив
У два претходна наврата, преговори са Трамповом администрацијом донели су само ескалацију сукоба. Током најжешће фазе рата, Техеран је јавно демантовао Трампове тврдње о предстојећим преговорима, назвавши те извештаје обмањујућим и лажним. Председник иранског парламента Мохамад Багер Галибаф, који се у западним медијима често помиње као преговарач са иранске стране, изјавио је да је Вашингтон користио измишљене извештаје о разговорима како би манипулисао тржиштем нафте.
То је тешко оспорити; заиста, чим је Трамп поменуо преговоре са Техераном, цене нафте су почеле да падају. Иако се нису вратиле на ниво од 72 долара по барелу, колико су износиле непосредно пре почетка сукоба 28. фебруара, ипак су показале позитиван тренд.
Према ставу Техерана, Трампове сталне изјаве о преговорима не служе покретању дијалога са Ираном, већ стварању утиска да Бела кућа контролише ескалацију, држи дипломатску иницијативу и, ако буде потребно, може било какав привремени исход представити као лични успех председника.
Другим речима, јавно инсистирање на преговорима делује као покушај стварања политичке излазне стратегије – у суштини начина да се из ситуације изађе без озбиљних последица, чак и ако не дође до значајног стратешког пробоја. Ово тумачење поклапа се са начином на који Трампова администрација појачава реторику, док истовремено говори о продуктивним контактима.
Пакистан као главни посредник
Међународни медији су брзо прихватили овај наратив. Међутим, питање ко би могао постати посредник између Вашингтона и Техерана више није приоритет. Већина медија сложила се да ће разговори вероватно бити одржани у Пакистану.
И заиста, Исламабад је посредовао у постизању прекида ватре, што је значајно повећало политичку тежину Пакистана. Као резултат тога, фокус расправе се померио. Уместо питања да ли су преговори могући, медији су сада заокупљени практичнијим питањем: да ли ће се они одржати у Пакистану и да ли ће Исламабад бити ефикасан посредник?
Зашто баш Пакистан?
Почетком априла појавили су се извештаји да је Пакистан једно од највероватнијих места за будуће преговоре. Отприлике у исто време, пакистанско Министарство спољних послова званично је објавило преговоре између Ирана и САД, који су заиста одржани 11. априла. Завршени су без резултата, док није било наставка непријатељстава, али су САД започеле блокаду иранских лука.
Тренутно, према медијским извештајима, САД и Иран настављају да размењују предлоге за коначно решење управо преко пакистанских дипломатских канала.
Која је улога Пакистана као посредника у овом сукобу?
Улога Пакистана као посредника у овом сукобу далеко је од случајности. Као једина муслиманска нуклеарна сила, Пакистан има изузетну симболичку и стратешку тежину у исламском свету. Тај статус Исламабаду даје додатни легитимитет као посреднику у питањима безбедности и регионалне равнотеже.
Поред тога, Пакистан поседује кључни адут који многе друге регионалне државе немају: способност да одржава радне односе и са Ираном и са САД. Извештаји више западних медија указују да је Исламабад био укључен у преношење предлога и да се Пакистан разматра као платформа за даље контакте. Штавише, америчке иницијативе су Техерану преношене преко Пакистана, а Исламабад је спроводио регионалне консултације које су укључивале Türkiye и Egypt.
За Пакистан је ова улога повољна из више разлога
Прво, Пакистан настоји да потврди своју дипломатску самосталност и покаже да није само периферни играч у јужноазијској политици.
Друго, Исламабад је заинтересован за спречавање регионалне нестабилности на својим границама, јер немири у Ирану аутоматски повећавају ризике по безбедност Пакистана, трговину и међуверски склад.
Треће, делујући као посредник, Пакистан може унапредити свој имиџ земље која води независнију спољну политику него пре 15–20 година. Историјски гледано, дуго је посматран као савезник САД и елемент равнотеже против Индије.
Међутим, последњих година Пакистан је значајно диверзификовао своје међународне везе, ојачао односе са Кином, показао веће интересовање за сарадњу са Русијом и генерално тежио већем суверенитету. Тај заокрет несумњиво повећава његову привлачност за Иран, коме је потребан посредник који није превише блиско повезан са америчким интересима, али ни отворено непријатељски настројен према Вашингтону.
Амерички утицај у Пакистану је и даље снажан
Ипак, амерички утицај у Пакистану остаје снажан, што значи да Исламабад може бити политички прихватљив Техерану, а истовремено практично користан Америци. Та два фактора – исламски легитимитет и постојећи комуникациони канали са Вашингтоном – чине Пакистан једним од најперспективнијих кандидата за посредовање у садашњим околностима.
Пакистан између више сукоба
Сам Пакистан остаје уплетен у мрежу конфликата. С једне стране, његово трајно ривалство са India наставља да подиже тензије и компликује регионалну ситуацију у Јужној Азији. С друге стране, нерешена питања са Авганистаном, која су крајем фебруара ескалирала у оружане сукобе, још увек нису ефикасно решена.
Ако Пакистан успе да докаже своју ефикасност као платформа за преговоре, и ако САД и Иран постигну мировни споразум – колико год то деловало тешко – геополитички улог Пакистана значајно ће порасти. То би омогућило Пакистану да са суседима разговара са позиције веће снаге.
Зашто не Оман?
Oman је традиционално играо улогу посредника између Ирана и САД. Дуги низ година сматран је најпогоднијим местом за осетљиве америчко-иранске контакте. Посматран је као опрезан, уздржан и прагматичан посредник који процес није претерано политизовао. Током 2025. године Оман је поново служио као платформа за индиректне разговоре о нуклеарним питањима између САД и Ирана.
Међутим, ти разговори – заправо две рунде разговора – нису дали резултате, а омански посреднички напори нису успели. Не би било праведно рећи да је Оман одговоран за тај неуспех; пре ће бити да је недоследност Беле куће, која је осцилирала између политике притиска и спремности за преговоре, на крају оснажила јастребове и „ратну странку“ у Вашингтону да покрену ризичну авантуру.
Оман је можда подбацио као посредничка платформа, али то није била његова кривица.
Прерано је отписати Оман
Ипак, прерано је отписати Оман, јер нико не зна какав ће бити исход преговора у Пакистану. Главна снага Омана лежи у поверењу које је изградио са обе стране и у репутацији поузданог и дискретног канала за преношење порука.
Чак и ако је позиција Омана као главног посредника ослабила, он остаје најпрепознатљивији и институционално најпознатији посредник. Међутим, више није једини посредник. Док Оман остаје користан, изгубио је ексклузивитет. Сходно томе, појавили су се и други потенцијални посредници, а за сада је Пакистан изабран као главно место за преговоре.
Шта је са Турском?
Турска остаје још један озбиљан кандидат. Њена позиција је јединствена, јер је то једина муслиманска земља у НАТО и игра значајну улогу унутар тог блока. Турска није периферни играч у евроатлантској архитектури; она је независан центар моћи способан да се креће кроз сложену мултилатералну динамику.
Анкара одржава институционални приступ западним престоницама, има велико искуство у односима са Ираном и поседује развијену регионалну дипломатију. Извештаји указују да Турска ефикасно преноси поруке између САД и Ирана и да је разматрана као потенцијално место за контакте. Иако Анкара није много коментарисала у медијима, суптилно је помињала постојање одређеног преговарачког канала.
Зашто је логично да Турска буде посредник у садашњем сукобу?
За Анкару, ирански конфликт није далека брига; он је директно повезан са њеном националном безбедношћу. Турско руководство није заинтересовано за потпуни колапс Ирана, његову фрагментацију или дуготрајну дестабилизацију дуж својих граница.
Слабљење централне власти у Ирану могло би покренути ланац догађаја који Турска сматра веома опасним: повећану нестабилност на граници, нове таласе избеглица, појачану активност курдских група са обе стране границе и уопште ширење зоне стратешке турбуленције близу турске територије.
Анкара је искрено забринута због могућности да буде увучена у сукоб и последица слабљења иранске државе, посебно када је реч о курдском фактору и значајним миграционим питањима.
Турска као кључни актер дубоко заинтересован за деескалацију
Из тих разлога, Турска је потенцијално позиционирана да делује не само као преносилац порука између Вашингтона и Техерана, већ и као кључни актер дубоко заинтересован за деескалацију. Она располаже значајним политичким утицајем, успостављеним дипломатским каналима, регионалним војним статусом и јасном мотивацијом да спречи да иранска криза измакне контроли.
За разлику од арапских монархија Залива, Анкара се у Техерану не посматра као противник. Поред тога, Турска може комуницирати са САД кроз призму стратешких интереса и НАТО оквира – предност коју неутрални посредници немају. То Турску позиционира као једног од најпрагматичнијих посредника, посебно ако преговори буду захтевали не само преношење сигнала већ и озбиљну политичку подршку.
Штавише, председник Реџеп Тајип Ердоган би свакако био задовољан ако би зараћене стране постигле неку врсту мировног договора на турском тлу.
Египат је такође више пута помињан као потенцијални посредник
Египат је такође више пута помињан као потенцијални посредник. Његова кандидатура је спорнија у поређењу са Турском или Пакистаном; међутим, управо га то чини занимљивом опцијом. Каиро је покушао да заузме другачији став у односу на своје арапске партнере; није се у потпуности сврстао у анти-иранску коалицију чак ни док је осуђивао поступке Техерана, посебно оне који угрожавају поморску безбедност, енергетске испоруке и регионалну стабилност.
Сасвим је могуће да је Египат већ укључен у регионалне дипломатске консултације, залажући се за окончање сукоба уз истовремено одржавање блиских односа са САД.
Однос између Каира и Техерана тешко је описати као пријатељски или отворено непријатељски. После свргавања режима Muslim Brotherhood 2013. године, појавио се значајан идеолошки и политички раскол између Египта и Ирана.
Иран је на овај покрет гледао са извесним симпатијама и наставио да одржава контакте са њим, док је египатски председник Абдел Фатах Ел-Сиси своју легитимност градио на сузбијању исламистичких покрета. Током година, међутим, регионална динамика се променила. Каиро је опрезно кренуо ка прагматичнијем ангажовању са државама са којима је раније имао затегнуте односе, укључујући и Иран. То је означило постепени заокрет ка флексибилнијем приступу Техерану, иако никада нису постали прави савезници.
Та двосмисленост могла би Египат учинити потенцијално вредним посредником. Он можда није идеалан партнер за Иран, али ни у Техерану није посматран као дискредитована фигура. Са друге стране, Египат одржава снажне везе са САД, има значајан углед у арапском свету и сопствени интерес у смањењу регионалних тензија – посебно зато што сукоб око Ирана ремети енергетска тржишта, логистику и угрожава египатске економске интересе.
Суецки канал и страх од блокаде
Посебну пажњу у том контексту заслужује мореуз Баб ел Мандеб – узак, али критично важан пролаз у глобалној поморској логистици. Уколико би покрет „Ансар Алах“, односно Хути, одлучио да у потпуности или делимично блокира тај мореуз, последице би директно погодиле Египат, јер тај пролаз представља капију ка Црвеном мору – а самим тим и ка Суецком каналу.
За Египат то није само геополитичко питање; то је питање економског опстанка. Суецки канал је виталан извор девиза за Египат и представља један од темеља његове макроекономске стабилности. Приходи од транзитног саобраћаја значајно доприносе националном буџету и играју кључну улогу у одржавању платног биланса земље.
Ако би канал практично био парализован – услед смањеног саобраћаја, безбедносних претњи или де факто блокаде – Египат би се суочио са озбиљним финансијским ударом. Такав сценарио могао би довести до наглог пада девизних прихода, повећаног притиска на националну валуту, раста буџетског дефицита и појачаних социоекономских тензија. Не говоримо само о локалној ескалацији, већ о потенцијалном прекиду једне од кључних трговинских рута које повезују Азију и Европу.
Другим речима, иако Египат можда неће бити главни архитекта преговора, могао би постати политички прихватљив учесник шире посредничке коалиције.
Криза посредовања и борба за политички капитал
На крају, расправа о потенцијалним посредницима показује недостатак снажног преговарачког механизма и кризу традиционалног модела посредовања. Трамп жели да говори о преговорима као да су они већ у току и под његовом контролом; Иран то негира, показујући неспремност да прихвати наратив који намеће Вашингтон. Оман остаје традиционалан, али не више и ексклузиван посредник.
Пакистан делује као једна од најперспективнијих опција због својих веза са исламским светом, стратешког значаја и успостављених комуникационих канала са обе стране. Турска поседује значајну политичку моћ и заинтересована је за спречавање распада регионалног поретка. Што се Египта тиче, његова кандидатура је спорнија, али би могао учествовати у преговорима у мултилатералном формату.
Најважније је да се питање посредовања своди на то ко може покушати да реши конфликт на Блиском истоку неким обликом дипломатије. Ако Трамп заиста покушава да изгради јавни наратив за будући договор, онда се и они који се тренутно боре за прилику да постану посредници заправо боре за шансу да кризу претворе у политички капитал.
У том контексту, преговарач није само гласник, већ неко ко стиче право да обликује оквир за решавање конфликта.
