Зринко, човјек у раним четрдесетим, као да је так сад почео да осјећа живот. Тачније, његове нус ефекте, које многи називају живот.
Многи људи се у овој доби кају због глупости из адолесценције и млађих дана, а код Зринка је било супротно. Жалио је што је ћутао и кад је требало, а и кад није, што некима није разбио главу, запалио кућу, поломио прозоре, извријеђао непознате старе људе, а који су се правили вјечито љути, па их који пут и ногом лупио и то баш јако, исто тако и млађе, само много више, сачекао их иза леђа, јесте да то није у реду, али, шта јесте, млатио их јако по леђима са маском на лицу, па онда по глави, па онда по трбуху, ногама, по читавом тијелу. Да, нарочито оне који су му се замјерили.
Трпио је Зринко из дана у дан, из године у годину
Али не. Није имао храбрости, а ни човјекомржње. Кад год би тако нешто помислио дубоко се кајао, добијао, чак и неуротске нападе. А могао је без икаквих законских последица да нико не зна да их бар из дна душе и срца прокуне, али не, опет, то би му било и теже од првог. Трпио је Зринко из дана у дан, из године у годину.
Завршио је радни вијек и отишао негдје. Нико није знао гдје. Таква је била ситуација да се нико није ни интересовао за њега, посебно од оних којима је желио освету. Прошло је све и текло својим током. Полиција је пријавила нестанак особе као нестанак псета.
Сусрет у шуми
Једном, док је у шуми корачао из лова, касно увече, човјеку, који је био посебно нечовјечан према Зринку, стао је на сред шумског пута вук. Необично се понашао, није бјежао, нити се уплашио, само га је прекорно животињски, али опет људски посматрао.
Човјек је пуцао у зрак, па онда у вука, али је промашио, хтио је да пуца још, али не, није имао више муниције. Стајао је испред крволочне животиње очекујући њен напад, беспомоћно. Али, вук му се обратио Зринковим људским гласом.
Препознајеш ли ме, Иване? Да, одговори исти, дрхтећи. Хтио сам много пута да вам се осветим, али нијесам. Бог ми је дозволио да ти се јавим у овом обличју да преко тебе. да свима кажем како нијесте ни били вриједни освете, провести и минут због таквих на робији, нити трпјети грижу савјести. Не, ни не презирем вас, ово је моја освета. Вук се потом окрену и полако оде својим незнаним путем.
Епилог
Иван је сигурно сат времена стајао на истом мјесту, укочен. О, овоме је ћутао, знајући да му нико неће вјеровати. После неког времена се тешко разболио, причао је болничарима, љекарима и родбини о сусрету са вуком. Ови су то преписивали болести, мислећи да су у питању халуцинације.
Иван је умро. Али до четрдесет дана гробари су тврдили да виде вука на његовом гробу, како побједоносно завија. Да ли је у питању исти, као и онај кога је Иван срео оне ноћи, нико није знао. Али, ко год је чуо за ову причу, будила му је језу. Аууууу.
