Чувени Михаило Андрејевић Андрејка био је један од пионира и заљубљеника у фудбалску игру међу Србима.
Андрејка је био значајно име српске медицине, али и српског и југословенског фудбала.
Рођен је Пожаревцу 3. јула 1898. године. Као дечака, а касније и као одраслог човека красио га је неустрашиви и авантуристички дух. Почетак његове каријере био је паралелан са почецима БСК-а. Као изузетно талентован Андрејевић је већ 1914. заиграо за први тим. Почетком Великог рата са само 16 година одлази у добровољце српске војске.
Био је учесник великих битака на Церу и Колубари. Када је српска војска доживела слом после продора јаких снага Немачке и Аустро-Угарске повлачивши се ка Албанији, тада 17-огодишњи Михаило Андрејевић заробљен је и одведен у Бугарску. Ту је наставио да се бави фудбалом играјући за Левски и ФК13. Побегао је из заробљеништва и 1918. учествовао у пробоју Солунског фронта. По ослобођењу је одиграо још неколико утакмица за БСК, а затим је обукао дрес резервног тима бечког Винершпортклуба.
У Бечу је уписао медицину по завршетку Првог светског рата и завршио је 1925. године, да би се вратио у Београд. Отада почиње његов професионални успон, од лекара секундарца, преко примаријуса, доцента, до 1953. године када бива промовисан у редовног професора Интерне медицине Медицинског факултета у Београду. Специјалиста гастроентерологије заслужан је за многе новине које су донете у Србију. Захваљући њему набављен је први апарат за хемодијализу, основана је лабораторија за примену радиоизотопа у медицини и отворено је прво геријатријско оделење у Београду.
Када је у Бечу завршио студије, али и фудбалску каријеру Михаило Андрејевић вратио се у Београд и ушао у управу БСК, фудбалског клуба основаног 1911. године. По пресељењу фудбалског савеза из Загреба у Београд 1930. изабран је за секретара за спољне послове, пошто је говорио неколико језика. Имао је велике заслуге за одлазак репрезентације на Светско првенство у Уругвају 1930, где је само учврстио своје пријатељство са председником ФИФА Жилом Римеом. На чело Савеза дошао је 1939. године. За члана Надзорног одбора ФИФА изабран је 1932, а већ 1936. постао је члан Извршног комитета. Био је председник Арбитражне и Медицинске комисије ФИФА. Члан ФИФА је са прекидима остао до 1982. када је изабран за доживотног почасног члана. Године 1984. био је међу седморицом заслужних фудбалских радника, првоодликованих орденом ФИФА, а добио је и Златно признање МОК-а.
Није мала ствар провести 50 година у органима ФИФА. Тако нешто није урадио ниједан спортски радник пре, а ни после Михаила Андрејевића. Новинар листа „Политика“ Боривоје Јовановић представљао је Михаила Андрејевића у својим новинским чланцима следећим речима – бивши фудбалер, поштен и скроман човек, велики патриота и доктор медицине.
Професор Милан Андрејевић, син Михаила Андрејевића, у једном интервјуу за лист „Политика“ открио је како је његов отац „допинговао“ фудбалере Југославије дајући им вакцине са раствореном чоколадом у полувремену квалификационе утакмице против Шпаније за Светско првенство 1974. године.
Наиме, 13. фебруара 1974. године у Франкфурту Југославија је играла „мајсторицу“ са Шпанцима, поштои су две селекције у квалификацијама за СП у Немачкој исте године имале исти број бодова и исту гол-разлику. Иако су Шпанци у конкуренцији Југославије и Грчке дали, али и примили гол више од „плавих“, правила ФИФА тада налагала су нови меч, па је све стало у 90 минута борбе на неутралном терену.
Поготком покојног Јосипа Каталинског у 13. минуту, Југославија је пред 63.000 гледалаца изборила пласман на Мундијал тог лета, на којем је репрезентација прошла групу и била потом елиминисана у другој фази.
„Политика“ пише да је управо захваљујућу доктору Андрејевићу, ФИФА отворила фронт против допинга у фудбалу. Не због чоколаде у венама, већ због тога што је као функционер ФИФА и председник Медицинске комисије светске „Куће фудбала“, покојни Андрејевић имао велику утицај у спознавању проблема који прети да надјача спорт.
Професор др Михајло Андрејевић је био најцењенији фудбалски дипломата бивше СФРЈ, господин отменог држања, богатог знања и искуства који је цели живот посветио медицини и фудбалу, фудбалски ауторитет у домовини и иностранству. Користећи своје знање, везе и ерудицију значајно је допринео угледу југословенског фудбала у свету. Нажалост, после његовог повлачења нисмо успели да однегујемо и уденемо у светски врх ни приближно сличног фудбалског човека.
