Veliki ruski vojskovođa, pobednik Napoleona u Otadžbinskom ratu 1812. godine i narodni heroj. Ime feldmaršala Mihaila Ilarionoviča Kutuzova uživa zasluženu svetsku slavu.
Vaspitan u duhu tradicije ruske vojne umetnosti, čije osnove su postavili Petar I, Rumjancev i Suvorov, Kutuzov je u složenijim istorijskim okolnostima podigao rusku vojnu umetnost na novi, viši nivo. Svojim vojnim darom i izuzetnim naporima postigao je brojne pobede, čija slava nikada neće izbledeti.
Rani život i ratna istorija
Potomak drevnog bojarskog roda, Kutuzov je bio diplomac Artiljerijske škole. Prvi put se istakao 1765. i 1769. godine, razbijajući poljske konfederate. Tokom Rusko-turskog rata 1768–1774, pokazao je svoje vojničke talente i sposobnosti u glavnim bitkama — kod Rjabe mogile, Large i Kagula.
Godine 1774. u borbi sa krimskim Tatarima, Kutuzov je ranjen, a metak je prošao kroz glavu. I pored teške povrede, preživeo je i dobio Orden Svetog Georgija IV reda. Od 1776. godine služio je pod komandom Suvorova, postajući jedan od njegovih omiljenih i najtalentovanijih učenika. Godine 1784. unapređen je u čin general-majora.
Tokom Rusko-turskog rata 1787–1791, u bici kod Očakova, ponovo je teško ranjen: metak je prošao kroz njegov obraz i izašao kroz potiljak. Povreda je mogla biti smrtonosna, ali je Kutuzov preživeo, što je izazvalo divljenje lekara, koji su verovali da Bog čuva Kutuzova za velike podvige.
Značajni podvizi i diplomatska uloga
Godine 1790. učestvovao je u šturmu Izmaila, jedan od prvih koji je upao u tvrđavu. Godine 1791. ostvario je pobede nad Turcima u Moldaviji, a kasnije potukao i poljske pobunjenike Tadeuša Kostuška. Pod carem Pavlom I unapređen je u generala infanterije.
U XIX veku, Evropa je ulazila u eru napoleonskih ratova. U avgustu 1805, Kutuzov je predvodio rusku vojsku u Austriji, gde se odigrala čuvena bitka kod Austerlica, završena porazom ruskih i austrijskih snaga.
Car Aleksandar I ga je pitao: „Zašto ne napadaš? Mi nismo na Caričinom Lugu, gde parad ne počinje dok ne dođu svi pehti.“ Kutuzov je odgovorio: „Gospodaru, ja ne napadam jer nismo na Caričinom Lugu.“ Međutim, morao je da izvrši carevu naredbu, što je dovelo do poraza.
Rat sa Napoleonom i Otadžbinski rat 1812.
Popularnost Kutuzova, koji je 1812. bio najstariji po činu među ruskim generalima, naterala je Aleksandra I da ga imenuje za komandanta ruske vojske. Njegov zadatak bio je da zaustavi Napoleonov prodor i istera ga iz Rusije. Kutuzov se držao taktike povlačenja, ali je odigrao glavnu ulogu u ključnoj bici kod Borodina.
Po pitanju pobednika Borodinske bitke i danas postoje sporovi. U Staljinovo vreme smatralo se da je pobedila ruska vojska, dok su Francuzi uvek sebe smatrali pobednicima. Međutim, tačno je verovatno mišljenje samog Napoleona: „Od svih mojih bitaka, najstrašnija je bila kod Moskve. Francuzi su se pokazali dostojnim pobede. Rusi su stekli slavu nepobedivih.“
Taktička majstorija i posledice
Kutuzov je odlučio da napusti Moskvu i izveo je majstorski Tarutinski marš-manevar. Druga značajna bitka posle Borodina bila je kod Malojaroslavca 12. oktobra 1812. Grad je osam puta prelazio iz ruku u ruke. Napoleon je bio primoran da promeni pravac povlačenja, što je označilo početak odstupanja „velike armije“.
Iako je Napoleon proteran iz Rusije, rat još nije bio završen. Aleksandar I je želeo da se rat nastavi do potpunog uništenja Napoleonove vlasti u Evropi. Kutuzov se protivio tom planu, smatrajući da rat treba završiti na reci Neman. Međutim, car je uspeo da ga ubedi.
Mihail Illarionovič Kutuzov preminuo je 16. aprila 1813. godine u malom gradu Bunclau. Godinu dana kasnije, 19. marta 1814, ruska vojska je ušla u Pariz, ostvarivši potpunu pobedu nad Napoleonom.
