На узвишењу званом Метох, са којег се пружа поглед на ушушкано, брдовито село Горњи Матејевац код Ниша, као неми сведок прошлости овог града, налази се једна од најстаријих византијских и уопште цркава у Србији – Латинска црква.
Грађена је у време византијског цара Василија Другог, по налогу локалног достојанственика, у време обнове византијске власти на овим просторима.
Назив „латинска“ добила је од дубровачких трговаца, Латина, који су туда пролазили и користили је више од два века. Међу становништвом је позната још и као „Голема црква“. Старији мештани је знају као цркву Свете Тројице Русалијске, или, како бележе први истраживачи, Света Богородица Русалијска. Атрибут „Русалија“ у оба назива упућује на изузетну старост цркве.
„Овде је пут којим су пролазили дубровачки каравани. Ова црква је више од два века давана на коришћење католицима који су туда пролазили, када буду њихови празници. И дан-данас католици то знају и долазе овде и моле се. Јако су коректни и према нашој вери и самој цркви“, прича Селомир Марковић Селе, који већ 36 година чува споменик „Чегар“ са породицом потпуно добровољно. Како каже, „волонтерски“, а повремено покаже посетиоцима пут и до ове цркве која нема чувара.
Матејевчани и данас причају са поносом да се једна од првих школа на Балкану управо налазила неколико метара од Латинске цркве.
„Више векова била је ту школа и интернат где су богата деца са читавог Балкана долазила да се образују. Овде је било фреквентно место, трговина је била развијена, а у близини је део села који се зове Бањица, јер има топлу изворску воду. Та чесма се користи и зими, ту су били ханови некада, у турско време. Турци нису дозвољавали да каравани уђу у град и тврђаву, у Нишу, док не одседе у Бањици барем од пет до седам дана, да одмарају док се не види да случајно не доносе неку болест са Блиског истока. Е, тек потом су могли да уђу у град и тек им је тада дозвољена трговина“, објашњава Марковић.
Конзервација
Латинска црква је после Латина остала пуста много векова и донедавно је била у врло лошем стању, у фази рушења, док није конзервирана на иницијативу историчара уметности Мише Ракоције.
View this post on Instagram
„Црква у Горњем Матејевцу је једнобродна грађевина у облику сажетог издуженог уписаног крста са куполом. На њену западну страну прислања се касније дозидана припрата, и заузима нешто мању површину од наоса. Од припрате су откривени, и данас једино видљиви, остаци темеља. На истоку је полукружна олтарска апсида, засведена полукалотом. Захвата целу ширину наоса и нижа је од источног травеја. Унутрашњост храма раздељена је пиластрима на три правоугаона травеја неједнаке величине. Спољна обрада црквених фасада састоји се у примени византијских мотива у керамопластичној декорацији“, објашњава историчар уметности Миша Ракоција.
Архитектонски облици и зналачки градитељски поступак, обезбедили су матејевачкој цркви запажено место у историји византијске архитектуре. Својим присуством на овим просторима била је у видокругу градитеља, чија ће делатност прославити потоње српско градитељство.
Мештане радује да је напокон сређен и прилаз и сам улаз у цркву, а у току су радови на поплочавању прилаза самој грађевини, као и паркинг.
