Логор Нежидер је био један од најстрашнијих облика ратног злочина у Првом светском рату. То је значило да се цивили и војници који су се предали или били рањени, немилошћу противника спаљивали живи или гушили димом. Логорима се најчешће дешавала на Балкану, где су српске и црногорске снаге биле изложене жестоком насиљу од стране аустроугарске и бугарске војске. . Логорима је оставила дубок траг у колективном памћењу народа који су преживели овај ужас, али и у светској историји као пример нечовечности рата.
Према званичним подацима током Првог светског рата у аустроугарске логоре интеринрано је 147.677 војника и 50.000 цивила. Један од пет највећих логора за Србе у Аустроугарској био је смештен у Нежидеру, у северном делу аустријске покрајине Бургеланд. По проценама кроз логор је прошло око 15.000 логораша, заробљеника и интернираних цивила из Србије и Црне Горе, од којих је у њему умрло 9.700 -13.000 логораша. Највише интернираних цивила било је из западне Србије, Београда и Пожаревца. Сви су ухваћени у својим кућама, на радном месту или на улици.
Први заробљени интернирци из Подриња, Мачве, Поцерине и Азбуковица пребачени су железницом у Нежидер средином септембра 1914. године. Иако је логор требало да служи само за пријем интернираних цивила, у њему се у први мах нашло и осамдесетак војника заробљених током битке на Церу, већином из V пешадијског пука Дринске дивизије. У новембру 1914. године у логор су наставили да пристижу нови интернирци са привремено окупираних територија, а крајем децембра и становници Београда и његове непосредне околине, који су од 2. до 15. децембра 1914. године били под окупацијом. Осим њих, у логор је из Боке которске 20. новембра стигло 87 интернираца српске националности: 28 жена и 59 деце.
Интернирање у Нежидеру је било тешко искуство за све заробљенике из Србије и Црне Горе. Они су морали да раде разне послове који нису одговарали њиховом образовању, имовинском стању или годинама. Радни дан је трајао седам сати, али често и дуже, без обзира на вријеме. У почетку је храна била прихватљива, али касније је постала оскудна и лошег квалитета. Због тога су многи интернирци оболели или умрли од глади и болести. Ситуација се побољшала тек 1917. године када су почели да долазе пакети са храном од влада Србије и Црне Горе. Међу организаторима помоћи био је и Димитрије С. Биба, београдски трговац који је био заточеник у Нежидеру. Здравствена нега у логору је била врло слаба. Болница је била мјесто гдје су интернирци чекали смрт. Логорашима је дозвољено да се баве културним и забавним активностима, као што су позориште, хор или оркестар. За дјецу је отворена школа 1916. године, налик на оне у Аустрији. Учитељ Урош Здравковић је спасао логорску библиотеку и донио је у Србију након рата.
Сваки интернирац је на уласку логор добијао четвртасту лимену плочицу са ознаком под којом је био уписан у логорску књигу. Жене су вођене под словом G, деца под F, интелигенција под W и сви остали под R. У периоду окупације Краљевине Србије 1915–1918. интернирања цивилног становништва су настављена и била су константна.
На сл: Плакат поводом изложбе слике-скице тајно рађене у Нежидерском лагеру <ИАБ, ЗШТ, К 11 / П, I, 8>
Оно што је нежидерски лагер издвајало од других објеката исте намене је што је су у њега довођени представници српске интелектуалне елите. У 1916. години су између осталих интернирани и многи интелектуалци из Београда: Сима Пандуровић, песник; Крста Цицварић, музичар и новинар; Марко Мурат, академски сликар; супруга композитора Станислава Биничког са два сина; др Добросав Ружић, пензионисани саветник; архитекта Јован Илкић; Светозар Боторић, филмски продуцент и хотелијер; Јован Миодраговић, педагог; Геца Кон, књижар; Јелисавета Начић, архитекта итд. Професори, официри, виши чиновници, били су смештени у нешто бољем и прикладнијем простору и номинално су били ослобођени обавезе физичког рада.
Осим њих, од физичког рада декларативно су били ослобођени болесни и деца. Подофицири, војници, радници, земљорадници, жене и одрасла деца били су обавезни да раде физичке послове у фабрикама, рудницима, пољопривредним добрима, на сечи дрва, грађе, често на местима штетним по здравље и опасним по живот и у позадини фронта, чак и у зони артиљеријске ватре, што је било забрањено по Хашкој конвенцији из 1907. године. Свештена лица била су смештена у посебну бараку, а старешина им је био најстарији свештеник Милан Радоњић из Бељена, подно Космаја.
Њима је издат црвени картон, који је значио да су ослобођени од физичког рада, али тај њихов статус није увек поштован те су и они повремено упућивани да раде физичке послове.
Било је и логораша који су током боравка у логору тајно сликали. Њихове скице и радови су након завршетка рата приказани на изложби која је одржана у II Београдској гимназији.
