У давна времена, они који би се осмелили, љубав су изјављивали песмама. Данас, они који пишу поезију, права су реткост. Ипак, и тада и сада, ти кратки редови су стихови који описују стање духа многих. Мало је оних који пишу, а они који се и дан данас проналазе у стиховима Десанке Максимовић, Стевана Раичковића, Васка Попе, Мике Антића, више се и не броје.
Када се данас млад човек усуди да живот посвети писању, то је храбар и занимљив потез, а како изгкеда када не иде и када „баца“ песме, у најновијој епизоди Компаса, говори млади песник Коста Косовац.
Да би се неко окренуо поезији, то мора стварно да долази из њега
-Да би се неко окренуо поезији, то мора стварно да долази из њега – још на старту разговора одлучно нам је показао свој пут.
У његовим песмама не могу се наслутити године. Честим писањем о детињству, показао је зрелост. Једном се двоумио да ли да објави песму и прилично лако је донео одлуку.
-Интима не постоји у овом послу, јер, каже Меша Селимовић, а и Момо Капор има нешто слично, каже писање је духовни стриптиз и то јесте то скидање и тако и онда ко год неће да се скида онда он није потпуно искрен, а то људи осете.
Писање је давање себе до краја
Значи, писање је уствари давање себе, давање себе до краја. И онда ја не гледам на тај начин да сачувам неку интиму или чак не гледам на тај начин да би некога могао повредити. Размишљао сам на ту тему, али увек, увек победи то да ако нешто сматрам да има квалитет у себи, да треба да изађе, онда то објавим. Е сад, где је та ручна…-запитао се Косовац, а онда поново поменуо великог Мешу Селимовића:
-Нешто има у мени, нека.. изузетно зрело. Па и нека тежина, нека статичност чак има у мени, ја сам хтео и то у стихове да ставим, да у мени јма нека статичност коју бих ја волео да ставим на точкиће да ипак се лакше покрећем. Постоји, није то нека, никад ја не бих причао туга, па ја сам сад нешто тужан, меланхоличан.
Мало ми је то патетично, али постоји нека и радозналост и запитаност и вероватно нека тежина која ме вуче ка поезији, можда и нека бол на крају дана јер ја сматрам да је бол битна за писање и то је оно што је Меша Селимовић рекао да неко пише из амбиције, а неко из бола, да из крика…
А поред бола, за стваралаштво је неопходна и храброст.
– За поезију треба доста снаге- додао је Коста.
Презиме које носи, у њему изазива понос
Презиме које носи, у њему изазива понос, а тако и гледа на сународнике који живе у јужној покрајини.
-Не смемо никада на Косово и Метохију гледати као на терет- навео је млади писац.
О овим темама, али и шта читати, коме је посвећена Шестар за ореол, колико је духовност важна, погледајте у најновијој епизоди, а екипа Компаса Кости захваљује на издвојеном времену и дивном разговору.
