Иако је доскорашњи председник Венецуеле Николас Мадуро у последњих неколико месеци преговарао с америчком администрацијом како да заједнички реше проблеме због трговине дрогом која је завршавала на тржишту САД и крађе избора 2024. у овој јужноамеричкој држави, која има можда и највеће резерве нафте у свету, ово последње било је изгледа кључни разлог за интервенцију водеће војне светске силе.
Све је неочекивано кулминирало 3. јануара, кад су амерички специјалци заробили Мадура и његову супругу, који су експресно пребачени у Њујорк где ће им бити суђено. Било је и погинулих, као и доста материјалне штете од бомбардовања.
Била је ово груба агресија на суверенитет Венецуеле, по наређењу америчког председника Доналда Трампа. Осуда овог агресивног чина драстичног кршења међународног права стигла је из већине држава света. Одмах су се огласиле и Уједињене нације, које су већином гласова поступиле исто. Многе мале државе већ дуже време се залажу за снажне УН и њихову водећу улогу у свету. Тиме само проширују подручје своје борбе за људска права, која су све више угрожена. Политичари из западних држава тврде како је поштовање људских права широм планете један од главних циљева спољне политике њихових земаља. То је више декларативно, него што се примењује у пракси. Има доста таквих примера тако да није тешко уочити да пракса одудара од изјава за јавност. Сетимо се само како је 19 најразвијенијих земаља света 78 дана бомбардовало СРЈ, иако нису имале подршку УН за такав чин. Очигледни су недоследност и двојаки стандарди, које посебно не жели да поштује најјача светска сила САД. Присетимо се само бивших и садашњих ратова, а може се с доста сигурности тврдити да ће се такво понашање наставити и убудуће, уколико се хитно нешто конкретно не промени набоље, како би се мале земље заштитиле од агресије великих сила. Видљиво је све веће умањивање улоге УН и других међународних организација, не поштују се међународни закони и уговори и све то упућује на закључак да нас чекају нове агресије на незаштићене мале државе. Оваквим потезима улази се у све већу неизвесност, с тешко предвидљивим последицама.
Када амерички политичари и дипломате говоре о томе каква треба да буде спољна политика САД којој је циљ заштита људских права, радо користе фразу да дипломатија мора бити подржана силом. Једно с другим никако не може да иде, јер су то две потпуно опречне могућности.
Да ли овај последњи случај са Венецуелом показује да постајемо сведоци обнове западног империјализма? Да ли Америка све ово чини ради своје глобалне превласти? Вероватно је тако, али није искључено да жели да створи и ширу коалицију од држава Западне Европе, како би могли да се супротставе новом савезу БРИКС да би завладали читавим светом. Нови савез је у фази чвршћег повезивања Кине, Руске Федерације, Индије, Бразила…
По свему судећи, челници садашње америчке администрације, с Трампом и државним секретаром Марком Рубиом на челу, нису читали књигу Хенрија Кисинџера, бившег државног секретара у време председниковања Ричарда Никсона и Џералда Форда, коју је написао средином деведесетих година прошлог века „Да ли је Америци потребна спољна политика”. Кисинџер је у њој понудио стратешка решења за своју земљу коју чекају велике неизвесности у међународној арени.
Кисинџер се може похвалити успесима које је имао као државни секретар и дипломата. Имао је велику улогу када је успео у успостављању дипломатских односа с Кином. Највише захваљујући њему Америка се извукла из рата у Вијетнаму, а знатно је допринео покретању детанта са Совјетским Савезом.
Кисинџер се залагао за неговање класичних државничких врлина, као што су одмереност, трезвеност, опрезност и стрпљивост, за које сматра да су ретке код савремених западних, а посебно америчких политичара. Замерао им је што не проучавају историју и филозофију, већ своју слику света граде на површним информацијама и анализама које им пружају медији.
Кисинџер је критиковао америчко бомбардовање Србије због кризе на Косову. Тај дипломата светског угледа упозоравао је да ниједна америчка администрација не би смела да се упушта у сукоб са бившим СССР-ом и садашњом Руском Федерацијом, што је значило да НАТО никако не би требало да долази на границе Руске Федерације. У својој значајној књизи „Дипломатија” посебно је негативно писао о бившем председнику Билу Клинтону, као неодговорном мисионару људских права и демократије.
Јавно и често је то говорио Кисинџер, а у томе га је подржавао и чувени режисер и публициста Оливер Стоун, који је снимио низ документарних филмова о Првом и Другом светском рату, од стручне јавности оцењених највишим оценама, истичући њихову објективност. Нико их због тих критичких тонова за своју државу није проглашавао издајницима у САД.
Било би добро кад би многи угледни јавни радници из свих земаља света дигли свој глас против агресивне политике председника Доналда Трампа и сваког другог ко би кренуо истим путем.
Радослав Медић,
новинар, Оџаци
