Почетком XIX века, далеко од европских престоница и великих бојишта Наполеонових ратова, на западној обали Северне Америке формирао се један од најзанимљивијих, али и најмање познатих фронтова глобалне империјалне конкуренције. Русија и Шпанија, две старе европске империје, нашле су се у директном сукобу интереса на простору који тада није имао јасно дефинисане границе, нити стабилну војну контролу. Тај простор била је Калифорнија — формално шпанска, али у стварности слабо брањена и структурно нестабилна.
Русија је у том тренутку већ изградила огроман копнени и поморски појас моћи. Од Балтика преко Сибира, Камчатке и Алеутских острва, руска империја је стигла до Аљаске и створила оно што је у званичним документима називано Руска Америка. Њен продор на југ, ка обалама данашњих Сједињених Држава, није био вођен класичном колонијалном демографијом, већ комбинацијом трговине крзном, поморске експанзије и ослањања на високо специјализоване домородачке индијанске заједнице. Управо ту се појављује фактор који је често занемарен у западној историографији: алеутски ловци и ратници.
Алеути, или Унанган, били су аутохтони народ Алеутских острва и југозападне Аљаске, носиоци изузетно развијене поморске културе. Њихова способност кретања и борбе на мору, употреба баидарки — лаких и изузетно стабилних кајака — као и њихова тактика лова и изненадних напада, учинили су их незаменљивим за руску експанзију на Пацифику. Формално, они нису били војници Руске империје, али су у пракси чинили њену ударну снагу. Заједно са руским козацима, који су представљали класичну граничарску и војно-управну компоненту царства, Алеути су били ти који су први ступали у контакт — и у сукоб — са шпанским снагама и локалним мисијским гарнизонима.
У то време, Калифорнија је била под влашћу Нове Шпаније, а након 1821. под Мексиком, али у периоду који нас овде занима шпанска власт је била ослоњена на неколико президија и мисија, са малобројним и лоше снабдевеним гарнизонима. Север Калифорније био је, у војном смислу, празан простор. Управо ту су руски козаци и алеутски одреди подизали привремене логоре, ловили морске видре и трговали са домородачким племенима, често упркос изричитим шпанским забранама. Ти сусрети нису били увек мирни. У више наврата дошло је до оружаних инцидената, нарочито у области Бодега залива и северно од Сан Франциска, где су шпанске патроле покушавале да потисну руске групе, а ове одговарале демонстрацијом силе и, у појединим случајевима, кратком разменом ватре.
Кулминација овог тихог, али опасног конфликта догодила се 1806–1807. године доласком Николаја Петровича Резанова у Сан Франциско. Резанов није био обичан трговац или авантуриста. Он је био државни изасланик Руске империје, сувласник Руско-америчке компаније и човек са директним приступом двору Александра I. Његов долазак бродом „Јунона“ у срце шпанске Калифорније изазвао је озбиљну узнемиреност код колонијалних власти. Иако је примљен формално учтиво, његово кретање било је под сталним надзором, а президијум у Сан Франциску је подигао борбену готовост.
Резанов је у том периоду радио оно што империјални администратори најбоље раде — анализирао је. У својим извештајима и писмима он је оставио изузетно јасну слику стања шпанске одбране. „Калифорнија се налази у најбеднијем стању; гарнизони су малобројни, оружје дотрајало, а артиљерија готово бескорисна“, пише он. У другом документу додаје: „Са малим бројем одлучних људи могло би се овладати читавим крајем.“ Ове реченице нису реторика, већ хладна војна процена човека који је разговарао са официрима, бројао топове и посматрао дисциплину војника.
Посебно је значајна његова констатација да се „Шпанци појаве Руса плаше више него напада Енглеза“. Тај страх није био ирационалан. Руси су већ показали да су у стању да делују у удаљеним и непријатељским условима, ослањајући се на козачку дисциплину и индијанску мобилност. Резанов је у више наврата истицао да би се, уз подршку Алеута и локалних домородачких племена, могла формирати стабилна војна и економска база у Калифорнији. У једном од својих извештаја он отворено наводи да „Шпанија Калифорнију држи само на папиру“, указујући на јаз између формалног суверенитета и стварне контроле.
Важно је нагласити да ово није остало на нивоу личних утисака. Руско-америчка компанија је у својим интерним упутствима изричито упозоравала да треба деловати опрезно „како се не би изазвао отворени рат са Шпанијом“. Само постојање таквих инструкција говори да је рат сматран реалном могућношћу. Истовремено, руски козаци и алеутски ловци настављали су да делују на терену, често раме уз раме са локалним индијанским заједницама, супротстављајући се шпанским, а касније и мексичким покушајима да наметну контролу над северном обалом.
Рат се, на крају, није догодио. Разлози су били спољни и случајни: Резанов је умро 1807. године, Русија је била увучена у европске ратове, а Калифорнија није постала приоритет. Али чињеница остаје да је у једном тренутку постојао конкретан, документован план, заснован на реалним војним проценама, да се Шпанија истисне из Калифорније. Историјска иронија је у томе што је та територија, коју је Резанов сматрао лако освојивом, на крају заиста изгубљена — али не у рату са Русијом, већ у корист Сједињених Америчких Држава.
Ова епизода показује да је руска империја била много ближе Пацифику и много дубље умешана у судбину западне обале Северне Америке него што се то обично признаје. Козаци, алеутски ратници и домородачки савезници нису били маргинална појава, већ носиоци једне озбиљне, иако на крају недовршене, империјалне стратегије. У том смислу, сукоб Русије и Шпаније у Калифорнији није био епизода на крају света, већ промашена раскрсница на којој је свет можда могао да крене другим путем.
Треба истаћи и да је однос Руса и руске државе према Индијанцима био много благонаклонији него Шпанаца и Американаца (тј Енглеза), те да су стога Индијанци радије сарађивали и стављали се у службу Руске империје него Енглеза или Шпанаца.
Остаци некадашњег руског присуства на овим просторима се огледају и у бројним локалним православним заједницама широм Аљаске.
