У историји југословенског и српског фудбала ретко се среће фигура толико рано активна, вишеструко талентована и истрајна попут Јована Ружића. Рођен 12. децембра 1898. на Врачару, у време када је фудбал у Београду био више чудна игра него спорт будућности, Ружић је већ као дечак осећао да припада некој новој, пионирској генерацији.
И био је у праву — постао је први југословенски фудбалски репрезентативац из Србије и Београда, први српски фудбалер који је наступао у Француској, први српски фудбалски олимпијац, и један од првих судија са званичном лиценцом.
Породични корени и одрастање
Потицао је из угледне и образоване породице. Отац Добросав Добро Ружић, професор биологије, књижевник, новинар, народни посланик, министар и пријатељ краља Петра I Карађорђевића, био је човек великог угледа.
Мајка Олга, рођена Пиштељевић из Бање Луке, донела је у дом смиренију, али снажну породичну нит. Из њиховог брака дошло је на свет више деце — поред Јована, ћерке Видосава, Десанка, Милена, Загорка и син Драгослав.
Јован је одрастао у интелектуалној атмосфери, али га је више привлачила игра – покрет, надметање, спорт. Као ученик Треће београдске гимназије већ је тада најављивао да ће оставити траг.
Почеци фудбалске авантуре
Своју прву фудбалску лопту „озбиљно“ је шутирао 1911. у клубу Српски мач. Већ следеће године прелази у Славију, а 1913. као петнаестогодишњак постаје један од оснивача клуба Велика Србија. Тај клуб је био млад, несташан и амбициозан — баш као и он. Та генерација ће касније постати темељ чувеног СК Југославија, а потом и ФК Црвене звезде.
Мало ко зна да је Ружић већ у том узрасту играо на свакој позицији у тиму, осим голманске. Тај податак није био случајност — имао је неуобичајену комбинацију снаге, спретности и интелигенције у игри. Французи су га касније назвали „топовско ђуле“ (Boulet de canon) због страховито снажног шута.
Голгота преко Албаније и нови живот у Француској
Први светски рат прекинуо је детињство целе генерације. Са српском војском повлачи се преко Албаније. Тај поход је однео животе многих, али ученици који су преживели, укључујући и Јована, одведени су у Француску на школовање. Ружић 1916. стиже у Сент Етјен, где поново проналази утеху у спорту.
У Француској ће постићи нешто што до тада ниједан Србин није — играће као првотимац за Сент Етјен, затим за Ницу и на крају у Паризу (клуб International / Paris). Постаће први српски фудбалски интернационалац у историји. Публика га је волела, а новине су хвалиле његов темперамент и снагу. И паралелно с тим — у атлетици је 1918. у Паризу постао првак у трци на 100 метара.
Те године му је у Србији умро отац, у Крушевцу, тек што је напустио аустроугарски логор Нежидер. То је био ударац који је Јован поднео ћутке, али га је та вест духовно приковала за повратак у земљу.
Повратак у Београд и прва историјска репрезентативна утакмица
У Београд се враћа 1919. и одмах постаје члан СК Југославија, где ће одиграти око 120 званичних утакмица. Често у улогама какве би данашњи тренери назвали „универзалац без преседана“.
На Олимпијским играма у Антверпену 1920. улази у историју — једини је играч из Србије у првом тиму Краљевине СХС. Дебитовaо je против Чехословачке (0:7), а потом и против Египта (2:4), где постиже гол. Постаје тако први српски фудбалски олимпијац.
Спортски полиграф: судија, тренер, атлетичар, рагбиста
Ружић није био човек једног талента. Паралелно са фудбалом бавио се атлетиком, рукометом, хазеном, а био је и један од покретача рагби секције при СК Југославија. Положио је судијски испит међу првима у земљи и до 1921. већ водио стотине утакмица — на крају каријере, укупан број попео се на чак 952.
У тренуцима када би од фудбала одмарао, правио је атлетске резултате који су надмашивали државне рекорде — попут троскока од 12,49 метара. Није признат као рекорд, али је остао забележен као сведочанство ширине његових способности.
Правник по струци, спортски радник по природи
Дипломирао је право 1925. и запослио се у државним железницама. Ниједан посао га није одвојио од спорта: радио је као тренер, функционер, организатор. Музеј спорта у Београду и данас чува витрину посвећену његовом животу.
Имaо је и једну занимљиву улогу изван спорта — током емиграције сестре Видe и њеног супруга, писца Милоша Црњанског, у Лондону, Ружић је био њихова главна веза са „Књижевним новинама“. Породичне и културне нити код Ружића су се природно прожимале са спортским.
Последње године и наслеђе
Јован Ружић преминуо је 25. септембра 1973. у Београду, у 75. години. Остало је запамћено да је био човек огромне енергије, ненаметљивог али снажног карактера, и ретко виђене спортске разноврсности.
Иако његово име данас није међу најгласније спомињаним, његов значај је немерљив: био је један од људи који су подигли темеље српског и југословенског спорта. Фудбалер, атлетичар, судија, рагбиста, тренер, спортски функционер, олимпијац — и све то у једној брижљиво вођеној биографији.
Јован Ружић није био само пионир. Био је симбол времена када се спорт рађао из чисте љубави, а репрезентативне боје браниле снагом срца, не професионалним уговорима. Такви људи заузимају посебно место у историји — место које се не сме заборавити.
