Jovan Kursula: Nepokoreni megdandžija Srbije

Karađorđe, koji je naročito uvažavao njegovo junaštvo i velike uspehe na bojnom polju, dodelio je najvećem srpskom megdandžiji s kraja 18 veka titulu vojvode koju Kursula nije hteo da prihvati, tvrdeći da ga vlast i upravljanje ne privlače

Vreme je, kažu, veliki učitelj čija je nezgodna strana u tome što ubija svoje učenike. Pre 10 godina, navršila su se dva veka od smrti Jovana Petrovića Kursule čije ime u Srbiji nose poneka ulica ili škola, ali o njemu, čak i oni kojima u ličnim kartama piše da žive u Kursulinoj ulici, znaju malo ili gotovo ništa.

U anketi koja je prošle godine rađena u Srbiji, 86 procenata anketiranih učenika odgovorila je da je Jovo Kursula “verovatno bio neki lik koji se borio protiv Nemaca“. Nije za utehu, ali je lepo podsećanje da je, sve dok su se predanja usmeno kazivala, Jovo Kursula u pričama svojih savremenika bio poznat kao najveći srpski megdandžija s kraja 18. veka.

Iako je prošlo ravno 210 godina od smrti „srpskog Herkulesa“, u vremenu kada je Srbija iznedrila junake čija imena ne ustupaju ni pred najvećim imenima svetske istorije, Jovan Kursula nema mesto kakvo zaslužuje, ni u udžbenicima, ni u sećanjima koja su, kažu kao rame koje se uvek izmakne baš kada poželite da se na njega oslonite.

Zbog toga, ali i zbog reči umnog Dositeja Obradovića koji je govorio da „leži i ležaće u ropstvu onaj narod koji ne zna šta je nacionalni ponos“, sledi priča o junaku koji je, kad nije vojevao, pomagao svom narodu da se zaštiti od turskih pljačkaških skitnica.

Ona kazivanja kako su izgledale borbe u kojima je Jovo Kursula učestvovao danas, sasvim nepravedno, mogu da zaliče na bajke.

Jovan Petrović upokojio se pre svog 45. rođendana, a opet je za života, uspeo da ostavi mnogo dobrih dela po kojima su ga pamtili oni kojima su učinjena. Rođen je u današnjoj Donjoj Gorevnici kod Čačka 1768. godine.

Jovanov otac Velimir mlad umire, pa majka Magdalena (rodom iz Crne Gore, od Drobnjaka), kad je žalost prošla, odlučuje da se preuda u selo Cvetke kod Kraljeva. Udala se za udovca Ivana Topalovića koji je postao Jovanov očuh i dečaku priuštio bezbrižno detinjstvo (u Cvetkama i danas žive Kursulići koji se smatraju njegovim potomcima).

Bio je već mladić, po prirodi ćutljiv, ali previše ponosan, zbog čega je, zabeležili su retki hroničari, često dolazio u sukobe sa turskim kabadahijama.

Onda je jedne noći, iz osvete ubio spahiju Omera iz Miločaja, zato što mu je Omer ubio brata Milana. To je bio kraj Jovanovom mirnom životu, zato što posle toga donosi jedinu odluku koja mu je delovala razumno – odlazi u hajduke.

Kada je Karađorđe 1804. godine podigao Prvi srpski ustanak, Kursula se sa svojim drugovima priključio borbi protiv Turaka. Pripadao je četi Lazara Mutapa sa kojom je učestvovao u svim važnijim bitkama tog doba: na Rudniku, za Karanovac (Kraljevo), na Crnom vrhu kod Kragujevca.

Njegovo junaštvo i megdani koje je rado delio sa Turcima prepričavani su usmeno i opevani u pesmama, jer je i među samim ustanicima bio najčuveniji megdandžija. Kada nije bilo bojeva, Jovan Petrović bi, braneći srpski narod, presretao Turke pljačkaše i ubijao ih presuđujući im na licu mesta.

Nije, kažu, mogao da prihvati ničiju komandu, niti je sam voleo da bilo kome komanduje. Zato nije dobijao starešinstvo, niti je hteo da ga ima, ali ga je Karađorđe, koji je naročito uvažavao njegovo junaštvo i velike uspehe na bojnom polju, računao u rangu sa vojvodama. Čak mu je, ostalo je zabeleženo, dao titulu vojvode, ali Jovo Kursula nije hteo da je prihvati, tvrdeći da ga vlast i upravlja ne privlače. Do kraja života ostao je nepotkupljiv.

Saborci su tvrdili da je Jovo Kursula bio „tvrd na ušima“, jednostavno nije podnosio naređenja, ali se po snazi koju je posedovao, po hitrini i neustrašivoj hrabrosti – niko nije mogao porediti sa njim, čak ni nadaleko čuveni junak tog doba, hajduk Veljko koji je bio i junak, i razbojnik.

Kad hajduk Veljko ide u boj, njega prate Cigani i pesma, a Jovo u boj ide tresući pepeo sa lule, usamljen i zamišljen. Kao čovek iz naroda Jovan Kursula ratovao je da bi oslobodio zemlju od Turaka, a hajduk Veljko govorio je da bi voleo da rat potraje celog njegovog života.

Junak se, govorio je Jovo Kursula, može biti samo u ratu, jer samo poriv da se brane otadžbina, ognjište i narod kojem pripadaš – stvara junake. Iako o Jovu Kursuli nema puno istorijskih izvora, zna se da je uvek jahao dobre konje i da je bojevao uglavnom jašući.

Uvek je to bilo sa golom sabljom o ramenu, kratkom i širokom, tako da joj balčak malo viri iznad levog ramena. Od svih konja koje je jahao, najboljom je smatrao neobičnu kobilu kao trava zelene boje koju je od milošte zvao „strina“.

Smeđa kosa, bled ten, nakostrešeni brkovi, pleća široka i snažna, a ljudina ćutljiva. Gotovo svima delovao je usamljeno, a od čibuka se odvajao tek neposredno pre nego što bi izašao pred protivnika.

O Kursuli se u Srbiji mnogo pisalo između dva svetska rata, kada su, prema pisanju Sime Milutinovića Sarajlije, lik i delo ovog megdandžije bili opšte poznati. Tada je i zabeleženo kako je dobio „strinu“.

Konji koje je jahao ginuli su pod njim, jedan za drugim. Kada je, u jednom od bojeva, ostao i bez poslednjeg vranca sa kojim je dobio brojne bitke, a Karađorđe ga pozvao u Topolu, Jovo Kursula odlučuje da do Oplenca ode peške.

Tu je na poklon od Karađorđa dobio na poklon arapsku zelenu bedeviju koju su Crnom Đorđu poklonili Turci. Od „strine“ se Jovo više, sve do svoje smrti nije odvajao, a s njom se borio i u boju na Varvarinu 1810. godine.

Bila je to krvava bitka tokom koje se srpski vožd Karađorđe borio protiv Turaka sa 18 srpskih vojvoda, ruskim komandantom grofom Orgurom i 700 Rusa. Prema raspoloživim podacima, Kursula nije upotrebljavao vatreno oružje, već je izlazio na megdan isključivo sa sabljom o ramenu, pa je tako bilo I u tom najčuvenijem njegovom dvoboju sa crnim Arapinom na Varvarinskom polju.

Prema predanju, na bojištu se pojavio strašan junak na vrancu. Krupni Arapin, sa velikim crnim brkovima, zasukao je bele rukave preko laktova, sve do ramena, a u ruci je držao golu sablju kojom je pozivao Srbe na megdan.

Ovaj događaj podrobno je opisan u knjizi „Mrčajevci i okolina“ Vladimira Tošića: „Kad je Karađorđe u polju video crnog Arapina, vrlo mu je teško bilo, zamišljajući šta može na megdanu biti. I tako ljutit zađe po logoru srpske vojske tražiti Jovana Petrovića, koga jedva nađe pozadi van logora blizu jedne šume, gde je sam samcit sedeo na jednom orahovom panju i pušio čibuk – a sablju golu preko krila držao. Karađorđe ga s leđa pozove rekavši mu:

„Brat Jovo! Brat Jovo!“ i rukom ga do ramena dohvati. A Jovan se okrene i kad pored sebe ugleda Karađorđa, odmah na noge skoči i reče: „Zapovedajte, gospodaru!“ Karađorđe će reći: „Zar ti ne vidiš da nas Turčin na megdan poziva, pa od tolikih naših junaka – neće niko da mu izađe – da ga smakne, nego se svaki nevešt čini! Moraću ja sam, kojekude, da idem i da psa ućutkam da više ne laje“. Jovan zapita: „A gde je, gospodaru? Karađorđe mu reče:

„Eno ga, vidiš, u polju na hatu“.

Jovan se popne na šanac i čuči, metne ruke poviše očiju da bolje vidi. Kad pogleda, nasmeja se, pa reče:

„Ta gospodaru! Zar onoj „trti“ neće niko na megdan da izađe? Oprosti, gospodaru, ja ga prije nisam ni video, ni čuo“.

Prema jednoj od verzija kako je Kursula dobio nadimak, on je Karađorđu baš tada rekao:

„E, pa dobro, Gospodaru, ja ću ići, jer i ‘nako je mene Bog odredio da se kusuram s Turcima“.

I od tada, vojska i starešine pro- zvaše ga „Kursulija-Kursula“. Pozvao je potom svoje momke tražeći da mu dovedu „Strinu“. Uzjahao je omiljenu kobilu, po navici zapalio čibuk, a zatim, pustivši bedeviju, polako pešice, mirno i gotovo nemarno krenuo prema turskom megdandžiji.

„Kada je došao malo bliže Turčinu polako je istresao čibuk i stavio u čibučnicu. Zatim, naodmah, s ramena sukne svoju palošinu i vikne:

„Drž’se, Ture, evo ti Kursule!“ i potrči pravo Turčinu.

Kad ga je Arapin video, uplašio se i uzeo sablju u zube, pa iz kubure pištolj vadi i na Kursulu pali, da ga s’ bedevije svali, pa za njim naodmah i drugi put, a kada vide da ga ne potrevi, odmah je svoga mrkog hata okrenuo i u turski logor begati stao.

Ali ga Kursula sa svojom bedevijom pred samim turskim logorom i na oči svih Turaka stiže – sabljom mahnu, odeseče mu glavu. Zatim glavu Arapovu i hata uzme i u srpski logor pred Karađorđa Kursula se zdrav i čitav vrati.“

Tokom 1813. godine, poslednje u svom životu, Jovo Kursula je gotovo sve vreme bio u Deligradu.

U danu kada je zadobio smrtne rane, u zoru 19. avgusta, a po starom kalendaru 6. avgusta, izašao je iz velikog šanca i sa svojim sestrićem Ljubisavom Radosavljevićem zvanim „Tulja“ iz sela Cvetke, krenuo u šanac kod vojvoda Parezana i Novičića na neki dogovor. Kada su stigli, kobilu „Strinu“ predao je Ljubisavu.

Parezanov i Novičićev šanac je, kao isturen, služio za predstražu, a Turci baš tog jutra krenu na srpsku stranu. Shvativši da su napadnuti, Kursula skoči da se domogne svoje bedevije, ali je opasavši „Strinu“ na njoj pred Turcima već bio pobegao Kursulin sestrić Ljuba Radosavljević.

Kursula je zadobio 17 smrtnih rana, od kojih je najteža bila rana koju je zadobio od udarca otrovnog koplja koje se zalomilo na njegovoj plećki.

Tako ranjenog Kursulu, sa zagnojenijm ranama, saborci su smestili u lesu od pruća u kojoj su ga između sebe do njegove kuće u Cvetkama nosila dva konja. Živeo je još deset dana, a onda se najveći srpski megdandžija upokojio 29. avgusta (po starom kalendaru 16. avgusta) 1813. godine rečima: „Žao mi je što se pasje vere više ne nasekoh“.

Sahranjen je u grob svoje majke, kod stare crkve u selu Cvetke, sa njene zapadne strane. Na prvom spomeniku pogrešno je pisalo da je umro 1810. godine, ali na kasnije postavljenom potomci su ispravili svoj greh prema čuvenom pretku.

Uspomenu na Jovana Kursulu u Kraljevu danas neguje Društvo za negovanje istorijskih tradicija koje već 97 godina nosi njegovo ime. Poslednjih nekoliko godina njegovi članovi okupljaju se uoči Đurđevdana, porodične slave Jova Kursule.

Danas dve škole u Srbiji nose ime Jovana Kursule: jedna se nalazi u Varvarinu, druga je u Kraljevu, u Dositejevoj ulici. Ispred crkve u Varvarinu nalazi se i spomenik sa stihovima o njegovom najčuvenijem megdanu, a ispred škole – bista.

Kursuline biste mogu se videti i u školi „Jovan Kursula“ u Dositejevoj ulici i u parku Pljakin šanac.

Koliko je obeležja, tolika je i zahvalnost potomaka. Onih koji znaju da u životu treba voditi bitke koje su dovoljno velike da bi bile važne, ali i dovoljno male da biste ih mogli dobiti.

One druge, kojima to nije važno, priča o Kursuli, svakako neće interesovati ni posle ovih reči. Ni priča, a ni odgovor na pitanje zašto najpoznatiji srpski megdandžija još uvek nema spomenik dostojan veličine svog lika i dela.