Najnovija vest koju smo čuli iz Kosovske Mitrovice jeste da je u centru severnog dela grada, u neposrednoj blizini spomenika knezu Lazaru, otvoren albanski lanac marketa „Meridijan“. Upriličeno je i svečano otvaranje sa sve postavljenim stolovima za zakusku na trotoaru ispred, a otvrili su ga predsednik Američke privredne komore na Kosovu Arian Zeka i direktor pomenutog lanca marketa Agon Gaši.
U istom objektu je inače bio smešten market „Lazić“, ali ga je preuzela takozvana Kosovska agencija za privatizaciju. Ista ona koja je preuzela i prostorije Unverzitetske biblioteke, novinskog lista Jedinstvo, i većinu drugih lokala u glavnoj mitrovačkoj ulici koju su gotovo celu zaposeli Albanci.
Poznati, i sada već bivši, kafić „Dolče Vita“ čiji je objekat u neposrednoj blizini glavnog mosta, već ima Albanca vlasnika. Ovog leta su Albanci masovno odlazili i na jezero Gazivode, porodično. Jednog dana je albanska porodica raširila peškire na obali tako što su bukvalno ušli među Srbe i malo pomerili jedne sa desne i one sa leve strane da bi mogli da stanu. Čim su oni došli pojavila se i policija, pa jedino što su Srbi mogli da urade jeste da se pomere i puste ih da baš tu zauzmu mesto.
O zameni vozačkih dozvola se već dovoljno pričalo, ali i o kaznama za one koji ih nemaju, a budu uhvaćeni da upravljaju vozilom. Možda samo da kažem; da biste dobili tzv. kosovsku vozačku dozvolu morate, između ostalog, da priložite i srpsku vozačku dozvolu da vam je službenik poništi. Vi morate imati srpsku dozvolu jer bez nje ne možete da vozite po ostatku Srbije.
To znači da morate da idete do svoje policijske uprave koja je izmeštena u nekom od gradova centralne Srbije, prijavite da ste je izgubili (ne govorite istinu iako se ona zna) ili šta već, i platite izdavanje nove. Onda tu novu morate da krijete, jer ukoliko vam policija na Kosovu i Metohiji pronađe oduzeće je, platićete ogromnu kaznu i moraćete novu da vadite i tako ukrug. Otvorila se i takozvana Pošta Kosova u severnom delu grada i da ne nabrajam više.
Srbi iz Kosovske Mitrovice, sa severa pokrajine, sve to posmatraju i nemoćni su da bilo šta urade. To osećanje je nama južno od Ibra više nego dobro poznato, jer smo sve to već prošli. Sa njime živimo skoro deceniju i po i jedino što mogu da kažem jeste da je užasno šta nam se dešava – svim Srbima na KiM – i samo mi znamo koliko je težak krst kada si prinuđen da ćutiš, trpiš, da se povinuješ svemu čemu se duboko u sebi protiviš, samo da bi opstao na svom ognjištu i kada za sve to vreme jasnih instrukcija od zvaničnog Beograda nema. Političari su se za ovih 15 godina menjali, politika je, nažalost, ista. Srbi na Kosovu i Metohiji, južno i severno, ostavljeni su.
Nužna infuzija
Za nas koji živimo na KiM nije vest upad policije u prostorije Privremenih organa četiri opštine na severu. Onog trenutka kada smo svoje legitimne opštine proglasili Privremenim organima – pristali smo na to Briselskim sporazumom – a separatističke proglasili legalnim, ovo se očekivalo. Sad, što se to radi teatralno, uz demonstarciju sile i sa do zuba naoružanom policijom, možda i pre dogovorenog roka, to je druga stvar.
Znate, pre sebe možemo da zamislimo kako hodamo po Mesecu nego da u Prištini na mestu premijera i predsednika može da bude osoba koja će raditi suprotno od onoga što od njega očekuju SAD i Evropska unija. Od brojnih razloga koje bih mogla da navedem dovoljno je samo da pomenem da tzv. „ država Kosovo“ apsolutno zavisi od novca koji gore pomenuti daju.
Mi, Srbi sa KiM, to zovemo infuzija i teško da je majka rodila junaka koji će iz ruke izvaditi braunilu po principu ”neka bude šta će biti”. Možda i jeste, ali ga na vlasti videti nećemo. To bi u najkraćem bio komentar nas Srba južno od Ibra na sve priče, pretnje, prepucavanja, predstavnika SAD i EU sa zvaničnicima u Prištini, a vezano za otvaranje mosta na Ibru i poslednja dešavanja oko upada u privremene organe opština.
O simbolici tog mosta za nas Srbe suvišno je govoriti, ali poput svega ostalog što je predato „državi Kosovo“ i ovo će biti još jedan naš gorak uzdah. Kada su u pitanju privremeni organi Kososvke Mitrovice, Leposavića, Zubinog Potoka i Zvečana, pitaću vas znate li šta je sa Privremenim organom opštine Peć koji je radio u Goraždevcu?
Pre samo nekoliko meseci tamo smo gledali ovo što sada, nažalost, gledamo u pomenutim gradovima. I da, nije na severu pokrajine sve počelo dolaskom Kurtija na vlast, već onda kada je prihvaćeno da se Kosovska Mitrovica podeli na južnu i severnu, pre 11 godina. Ovo sada su završni radovi. (Setite se samo svega rečenog oko ukidanja dinara i zatvaranja Poštanske štedionice. Nema ko nije pričao o tome u zemlji i inostranstvu, obraćao se Kurtiju i na kraju dobismo trafike u blizini administrativnih prelaza, pa možemo tamo po svoj novac.)
Da bismo sačuvali sebe i svoju imovinu davno smo digli ruke od političara i ne slušamo više šta govore. One sa Zapada posebno ne uzimamo u obzir. Mi osluškujemo običan narod, jer on je slika pravog stanja stavri. Zato svedočimo da dobar deo Albanaca napušta Kosovo i Metohiju gotovo svakodnevno i niko od njih kao opciju ne vidi ostanak, eventualno protivljenje planovima Zapada, jer ni toliko godina posle jednostranog proglašenja nezavisnosti nigde nisu stigli.
Ne vidimo više kod Albanaca borbu za „državu Kosovo“, jer im je postalo jasno u kakvo su kolo ušli pre više decenija, ali i zbog čega. Nije ovo ni blizu onoga što smo kod njih gledali decenijama pre 1999. godine, to više nije taj narod. Zvučaće kao naučna fantastika, ali istinita je priča da je Albanka u Prištini komšinici Srpskinji pre nekoliko meseci ponudila ključeve svojih kuća da ih čuva kada, verovali ili ne, dođu Rusi, jer oni će morati da odu. Za sve one koji nam se čude što mislimo da nam u ovom ludom svetu sloboda jedino otuda može doći, evo primera da ne gledamo samo mi u Istok.
Vera i molitva
Mi, Srbi južno od Ibra, posle svega što smo na svojoj koži osetili, svega čega smo se nagledali, shvatili smo da moramo sami da se borimo, da se žrtvujemo i pristanemo da trpimo – predali smo se Božijoj volji. Čak i sada, kada zvaničnici iz Brisela pripremaju novu rundu dijaloga pominjući Vučića i Kurtija – na koju će predstavnici zvaničnog Beograda otići a nama i dalje nije jasno šta time dobijamo – mi tražimo način da izdržimo još malo, iako sve oko nas izgleda beznadežno.
Tako će i Srbi na severu, kada prihvate gorku istinu da su ostavljeni. U toj i takvoj realnosti borimo se kako znamo i umemo. Zato za putokaz biramo obične ljude, ono što svedočimo svakodnevno a vezano je za dobar deo Albanaca, ali tu je i vera naša. Bez nje smo niko i ništa.
„Gospod nas uči da se ne bojimo onih koji ubijaju telo, jer dušama našim ne mogu nauditi. U vremenu kada su se mnogi okrenuli protiv nas treba sačuvati dušu svoju, a da bismo to uspeli treba da sačuvamo svetinje koje nam je Gospod podario. Čuvajući svetinje, i ako smo verni njima i Božijem putu, onda ćemo sačuvati i duše svoje. I ne samo to, nego ćemo da ih ukrašavamo, obnavljamo, kao što ste i vi s ljubavlju svojom i zajedno sa svojim sveštenikom i Crkvenim odborom, u ovaj jubilarni dan ukrasili ovaj hram ikonama na zidovima njegovim i ikonostasom, i on je dobio novo ruho, dobio je novo odelo“, reči su mitropolita raško-prizrenskog Teodosija u Lipljanu 31. avgusta na dan Svetih Flora i Lavra.
Jedna od dve crkve u ovoj varoši posvećena je njima, a poslednjeg dana avgusta obeleženo je 90 godina od njene izgradnje. Baš za ovaj jubilej, prvi put od izgradnje je freskopisana. To je urađeno novcem građana koji se skupljao poslednje tri godine, uz napomenu da nikada manje Srba u Lipljanu nije bilo nego sada. U svojoj besedi mitropolit Teodosije rekao je i da su Hristovi mučenici Sveti Flor i Lavr živeli pre mnogo vekova na ovim prostorima, ali su i postradali Hrista radi na ovom mestu. „Oni su živeli u mnogo teškim vremenima kada je za crkvu Hristovu i za vernike bilo teško opstati, ne samo dostojno živeti, poput drugih u rimskom carstvu, nego je bilo teško i sačuvati život svoj“, kazao je mitropolit Teodosije.
Ktitor crkve u Lipljanu je tadašnji regent Aleksandar Karađorđević, a projektovao ju je arhitekta Aleksandar Deroko. Nikada nisam bila u crkvi na liturgiji a da se pojanje naroda tako čulo kao prošle subote u Lipljanu. Uz freskopisani hram, nov ikonostas, sve je bilo još svečanije i snažnije, pa i sama naša molitva koju smo uzneli Gospodu za sav srpski narod. Da nas pogleda i pomogne da izdržimo.
