Најновија вест коју смо чули из Косовске Митровице јесте да је у центру северног дела града, у непосредној близини споменика кнезу Лазару, отворен албански ланац маркета „Меридијан“. Уприличено је и свечано отварање са све постављеним столовима за закуску на тротоару испред, а отврили су га председник Америчке привредне коморе на Косову Ариан Зека и директор поменутог ланца маркета Агон Гаши.
У истом објекту је иначе био смештен маркет „Лазић“, али га је преузела такозвана Косовска агенција за приватизацију. Иста она која је преузела и просторије Унверзитетске библиотеке, новинског листа Јединство, и већину других локала у главној митровачкој улици коју су готово целу запосели Албанци.
Познати, и сада већ бивши, кафић „Долче Вита“ чији је објекат у непосредној близини главног моста, већ има Албанца власника. Овог лета су Албанци масовно одлазили и на језеро Газиводе, породично. Једног дана је албанска породица раширила пешкире на обали тако што су буквално ушли међу Србе и мало померили једне са десне и оне са леве стране да би могли да стану. Чим су они дошли појавила се и полиција, па једино што су Срби могли да ураде јесте да се помере и пусте их да баш ту заузму место.
О замени возачких дозвола се већ довољно причало, али и о казнама за оне који их немају, а буду ухваћени да управљају возилом. Можда само да кажем; да бисте добили тзв. косовску возачку дозволу морате, између осталог, да приложите и српску возачку дозволу да вам је службеник поништи. Ви морате имати српску дозволу јер без ње не можете да возите по остатку Србије.
То значи да морате да идете до своје полицијске управе која је измештена у неком од градова централне Србије, пријавите да сте је изгубили (не говорите истину иако се она зна) или шта већ, и платите издавање нове. Онда ту нову морате да кријете, јер уколико вам полиција на Косову и Метохији пронађе одузеће је, платићете огромну казну и мораћете нову да вадите и тако укруг. Отворила се и такозвана Пошта Косова у северном делу града и да не набрајам више.
Срби из Косовске Митровице, са севера покрајине, све то посматрају и немоћни су да било шта ураде. То осећање је нама јужно од Ибра више него добро познато, јер смо све то већ прошли. Са њиме живимо скоро деценију и по и једино што могу да кажем јесте да је ужасно шта нам се дешава – свим Србима на КиМ – и само ми знамо колико је тежак крст када си принуђен да ћутиш, трпиш, да се повинујеш свему чему се дубоко у себи противиш, само да би опстао на свом огњишту и када за све то време јасних инструкција од званичног Београда нема. Политичари су се за ових 15 година мењали, политика је, нажалост, иста. Срби на Косову и Метохији, јужно и северно, остављени су.
Нужна инфузија
За нас који живимо на КиМ није вест упад полиције у просторије Привремених органа четири општине на северу. Оног тренутка када смо своје легитимне општине прогласили Привременим органима – пристали смо на то Бриселским споразумом – а сепаратистичке прогласили легалним, ово се очекивало. Сад, што се то ради театрално, уз демонстарцију силе и са до зуба наоружаном полицијом, можда и пре договореног рока, то је друга ствар.
Знате, пре себе можемо да замислимо како ходамо по Месецу него да у Приштини на месту премијера и председника може да буде особа која ће радити супротно од онога што од њега очекују САД и Европска унија. Од бројних разлога које бих могла да наведем довољно је само да поменем да тзв. „ држава Косово“ апсолутно зависи од новца којi горе поменути дају.
Ми, Срби са КиМ, то зовемо инфузија и тешко да је мајка родила јунака који ће из руке извадити браунилу по принципу ”нека буде шта ће бити”. Можда и јесте, али га на власти видети нећемо. То би у најкраћем био коментар нас Срба јужно од Ибра на све приче, претње, препуцавања, представника САД и ЕУ са званичницима у Приштини, а везано за отварање моста на Ибру и последња дешавања око упада у привремене органе општина.
О симболици тог моста за нас Србе сувишно је говорити, али попут свега осталог што је предато „држави Косово“ и ово ће бити још један наш горак уздах. Када су у питању привремени органи Кососвке Митровице, Лепосавића, Зубиног Потока и Звечана, питаћу вас знате ли шта је са Привременим органом општине Пећ који је радио у Гораждевцу?
Пре само неколико месеци тамо смо гледали ово што сада, нажалост, гледамо у поменутим градовима. И да, није на северу покрајине све почело доласком Куртија на власт, већ онда када је прихваћено да се Косовска Митровица подели на јужну и северну, пре 11 година. Ово сада су завршни радови. (Сетите се само свега реченог око укидања динара и затварања Поштанске штедионице. Нема ко није причао о томе у земљи и иностранству, обраћао се Куртију и на крају добисмо трафике у близини административних прелаза, па можемо тамо по свој новац.)
Да бисмо сачували себе и своју имовину давно смо дигли руке од политичара и не слушамо више шта говоре. Оне са Запада посебно не узимамо у обзир. Ми ослушкујемо обичан народ, јер он је слика правог стања ставри. Зато сведочимо да добар део Албанаца напушта Косово и Метохију готово свакодневно и нико од њих као опцију не види останак, евентуално противљење плановима Запада, јер ни толико година после једностраног проглашења независности нигде нису стигли.
Не видимо више код Албанаца борбу за „државу Косово“, јер им је постало јасно у какво су коло ушли пре више деценија, али и због чега. Није ово ни близу онога што смо код њих гледали деценијама пре 1999. године, то више није тај народ. Звучаће као научна фантастика, али истинита је прича да је Албанка у Приштини комшиници Српскињи пре неколико месеци понудила кључеве својих кућа да их чува када, веровали или не, дођу Руси, јер они ће морати да оду. За све оне који нам се чуде што мислимо да нам у овом лудом свету слобода једино отуда може доћи, ево примера да не гледамо само ми у Исток.
Вера и молитва
Ми, Срби јужно од Ибра, после свега што смо на својој кожи осетили, свега чега смо се нагледали, схватили смо да морамо сами да се боримо, да се жртвујемо и пристанемо да трпимо – предали смо се Божијој вољи. Чак и сада, када званичници из Брисела припремају нову рунду дијалога помињући Вучића и Куртија – на коју ће представници званичног Београда отићи а нама и даље није јасно шта тиме добијамо – ми тражимо начин да издржимо још мало, иако све око нас изгледа безнадежно.
Тако ће и Срби на северу, када прихвате горку истину да су остављени. У тој и таквој реалности боримо се како знамо и умемо. Зато за путоказ бирамо обичне људе, оно што сведочимо свакодневно а везано је за добар део Албанаца, али ту је и вера наша. Без ње смо нико и ништа.
„Господ нас учи да се не бојимо оних који убијају тело, јер душама нашим не могу наудити. У времену када су се многи окренули против нас треба сачувати душу своју, а да бисмо то успели треба да сачувамо светиње које нам је Господ подарио. Чувајући светиње, и ако смо верни њима и Божијем путу, онда ћемо сачувати и душе своје. И не само то, него ћемо да их украшавамо, обнављамо, као што сте и ви с љубављу својом и заједно са својим свештеником и Црквеним одбором, у овај јубиларни дан украсили овај храм иконама на зидовима његовим и иконостасом, и он је добио ново рухо, добио је ново одело“, речи су митрополита рашко-призренског Теодосија у Липљану 31. августа на дан Светих Флора и Лавра.
Једна од две цркве у овој вароши посвећена је њима, а последњег дана августа обележено је 90 година од њене изградње. Баш за овај јубилеј, први пут од изградње је фрескописана. То је урађено новцем грађана који се скупљао последње три године, уз напомену да никада мање Срба у Липљану није било него сада. У својој беседи митрополит Теодосије рекао је и да су Христови мученици Свети Флор и Лавр живели пре много векова на овим просторима, али су и пострадали Христа ради на овом месту. „Они су живели у много тешким временима када је за цркву Христову и за вернике било тешко опстати, не само достојно живети, попут других у римском царству, него је било тешко и сачувати живот свој“, казао је митрополит Теодосије.
Ктитор цркве у Липљану је тадашњи регент Александар Карађорђевић, а пројектовао ју је архитекта Александар Дероко. Никада нисам била у цркви на литургији а да се појање народа тако чуло као прошле суботе у Липљану. Уз фрескописани храм, нов иконостас, све је било још свечаније и снажније, па и сама наша молитва коју смо узнели Господу за сав српски народ. Да нас погледа и помогне да издржимо.
