„Чудно је то интересовање за пишчев живот“, говорио је Иво Андрић. „Зар нису довољне његове књиге? Уосталом, неко зна и може да пише о свом животу, ја не знам и не могу. Мада ништа нисам сакрио: све је у мојим књигама.“ О Андрићу, који је нерадо говорио о себи и свом животу, причали су други. Највише, о Андрићу су говорила његова дела.
Иво Андрић, један од најзначајнијих српских и југословенских писаца, рођен је 9. октобра 1892. године у Травнику. Познат по својим романима, кратким причама и есејима, Андрић је 1961. године добио Нобелову награду за књижевност, чиме је остао упамћен као један од најзначајнијих књижевника 20. века. Његова дела истражују сложеност људских односа, културне конфликта и дубоке историјске контексте, што их чини вечним и актуелним.
Рођен је 9. октобра 1892. године у месту Долац код Травника. Након смрти оца Антуна, мајка Катарина двогодишњег Иву шаље у Вишеград код своје сестре. Гледајући свакодневно витичасте стубове на Дрини ћуприје, Андрић завршава основну школу у граду који ће обележити његово стваралаштво.
Књижевни опус:
Његов опус можемо подијелити у три етапе
Прва, рана фаза (предратна) започиње управо 1911. и траје до 1920. У тој фази превладавају поезија и поетска проза, а дела створена у тој фази су збирке песама у прози „Ex Ponto“ (1918.) и „Немири“ (1920.).
У раздобљу између два рата окреће се искључиво прози те објављује збирку приповедака „Пут Алије Ђерзелеза“ (1920.) и три књиге са насловом „Приповетке“ (1924., 1931., 1936.) са тематиком из прошлости Босне тврске и аустријске власти.
Након Другог светског рата објављује романе „На Дрини ћуprија“ (1945.), „Травничка хроника“ (1945.), „Госпођица“ (1945.), „Проклета авлија“ (1953.), збирке приповедака „Нове приповетке“ (1948.), „Прича о везировом слону“ (1948.), „Лица“ (1960.). Уз белетристички рад бавио се и публицистичким и есејистичким радом.
Дипломатска каријера
Овај велики писац, есејиста, лиричар, критичар, хроничар и Нобеловац у дипломатској служби провео је 21 годину, и у важним тренуцима за Југославију био на кључним позицијама.
Као гимназијалац, Иво постаје ватрени поборник југословенства и енергичан борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. Ставови које је заузео у раној младости у великој мери су одредили његову даљу књижевну и дипломатску каријеру.
Након изласка са робије због деловања у организацији Млада Босна, Андрића у Загребу дочекује вест о уједињењу Јужних Словена у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. Међутим, болест и егзистенцијална криза навели су га да се пресели у Београд, где већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера.
У дипломатској служби Краљевине Југославије Андрић је био активан од 1920. до 1941. године. Службовао је у осам држава и десет градова: Ватикану, Букурешту, Трсту, Грацу, Марсеју, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.
У Берлину Трећег рајха
Године 1939. постављен је за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину. Ово службовање од готово пуне две године представља најделикатнији период његове дипломатске каријере. Сам је за те године рекао да су му најмучније у животу и из овог периода оставио стихове:
„Доле, где ове речи пишем
Окужен ваздух груди стеже
Одмора нема будно око
Спутан живим и тешко дишем
Све ме је мање, све сам ниже.“
С једне стране, био је у центру у ком су дириговани рушење Европе и пожар Другог светског рата. Са друге, суочавао се са чињеницом да се мимо њега, као званичног представника државе, одржавају тајни контакти и преговори између Берлина и Београда у вези приступања Југославије Тројном пакту. То га је веома погађало, па је у једном моменту затражио од министра иностраних послова да га повуче из Берлина. Андрић је обавештен 24. марта 1941. године да је Влада Краљевине Југославије донела одлуку да приступи Тројном пакту. Позван је у Беч где је присуствовао церемонији потписивања документа у чијој припреми није учествовао.
Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић је напустио Берлин и допутовао у Београд. Тиме се завршила његова дипломатска мисија и, како се убрзо показало, његова дипломатска каријера. Други светски рат провео је у Београду у изолацији, у којој пише романе „Травничка хроника“ и „На Дрини ћуприја“.
Нобелова награда
Нобелову награду за књижевност добио је 1961. године за епску снагу с којом је налазио теме и осликавао људске судбине извучене из историје његове земље. Захвалност за ово признање изразио је говором „О причи и причању“, у којем наводи:
*“Најпосле, зар се у прошлости као и у садашњости не суочавамо са сличним појавама и истим проблемима? Бити човек, рођен без свог знања и без своје воље, бачен у океан постојања. Морати пливати. Постојати. Носити идентитет. Издржати атмосферски притисак свега око себе, све сударе, непредвидљиве и непредвиђене поступке своје и туђе, који понајчешће нису по мери наших снага. А поврх свега, треба још издржати своју мисао о свему томе. Укратко: бити човек.“*
На вест о Нобеловој награди, Андрић у свом дому, 1961. године, целокупни новчани износ од награде поклонио је библиотекарском фонду Босне и Херцеговине.
