Ivan Jokanović: Analiza izbora u Francuskoj

U nedelju, 7. jula, je u Francuskoj održan završni, drugi krug prevremenih izbora za Narodnu skupštinu (Assemblée nationale), donji dom francuskog parlamenta. Izbore je 9. juna raspisao francuski predsednik Emanuel Makron, podstaknut razočaravajućim rezultatom njegove centrističke koalicije „Zajedno“ (Ensemble – 13 poslanika) i pobedom Nacionalnog okupljanja (Rassemblement National – RN, 30 poslanika) na izborima za Evropski parlament.
U istoriji Pete francuske republike, Makron je četvrti predsednik koji je iskoristio važećim Ustavom iz 1958. godine predviđeno (član 12.) predsedničko ovlašćenje raspuštanja Narodne skupštine, uz sledstveno raspisivanje izbora. Pre njega, spomenutim ovlašćenjem su se služili Šarl de Gol (Charles de Gaulle, i to u dva navrata 1962. i 1968. godine), Fransoa Miteran (François Mitterrand, takođe dva puta: 1981. i 1988. godine) i Žak Širak (Jacques Chirac, 1997. godine). Dakle, Makron je prvi francuski predsednik u 21. veku, posle pauze od 27 godina, koji je odlučio da raspusti Narodnu skupštinu i raspiše prevremene izbore.

Izborni sistem

U Francuskoj je Izbornim zakonikom (Code électoral) regulisan dvokružni uninominalni većinski izborni sistem. U svakoj od ukupno 577 izbornih jedinica (circonscriptions législatives) se bira po jedan poslanik. Da bi bio izabran u prvom krugu, neophodno je da kandidat osvoji apsolutnu većinu (50% plus 1 glas), koja pritom mora da odgovara najmanje četvrtini broja upisanih birača. U prvom krugu ovogodišnjih izbora je izabrano samo 76 poslanika (od ukupno 577).

Dalje, ukoliko u prvom krugu nijedan kandidat nije ostvario apsolutnu većinu, u drugi krug ulaze kandidati koji su osvojili najmanje 12,5% glasova od ukupnog broja upisanih birača. Ako navedeni uslov ispunjava samo jedan kandidat, Izborni zakonik dozvoljava učešće u drugom krugu i onom kandidatu koji je u prvom krugu osvojio posle njega najveći broj glasova. Za izbor u drugom krugu je dovoljna relativna većina , odnosno pobedu odnosi onaj kandidat koji je dobio najviše glasova. Kako francuski zakonodavac nije ograničio dozvoljen broj kandidata u drugom krugu, dopušteno je taktičko postupanje, izraženo kroz dobrovoljno povlačenje određenih kandidata kako bi se sprečilo da neželjena, uglavnom desničarska, politička partija ostvari apsolutnu većinu u Narodnoj skupštini. Takav scenario je bio vidljiv i na ovogodišnjim izborima.
Vredi podsetiti da je sličan izborni sistem nekada postojao i u Srbiji. Naime, posle uvođenja višestranačja, u Srbiji je 1990. godine uveden većinski izborni sistem, da bi već 1992. bio zamenjen proporcionalnim sistemom. Takođe, pre donošenja Pokrajinske skupštinske odluke o izboru poslanika u Skupštinu AP Vojvodine iz 2014. godine („Sl. list AP Vojvodine“, br. 23/2014), kojom je čitava autonomna pokrajina postala jedna izborna jedinica, polovina poslanika (60 od 120) se birala po većinskom sistemu, uz mogućnost održavanja drugog izbornog kruga.

Rezultati izbora

Ovogodišnje francuske izbore za Narodnu skupštinu je, pre svega, obeležila izuzetno visoka izlaznost, koja je u prvom krugu iznosila 66,71 %, dok je u drugom bila neznatno niža (66,63 %). Valja naglasiti da je takva izlaznost kod ove vrste izbora najviša u 21. veku. Posle izbora izazvanih raspuštanjem Narodne skupštine od strane predsednika Širaka 1997. godine (prvi krug: 67,9%, drugi krug: 71,1%) primetna je tendencija postepenog smanjivanja izlaznosti, koja je definitivno prekinuta ovogodišnjim izborima. Poređenja radi, na izborima za Evropski parlament održanim 9. juna, izlaznost je bila značajno niža i iznosila je 51,85%.
Može se tvrditi da je Makronovo raspuštanja Narodne skupštine i raspisivanje izbora donelo za njega makar delimično željene i povoljne posledice, odnosno da ne predstavlja potpuni neuspeh. Naime, protivno očekivanjima i uz korišćenje svih pogodnosti dvokružnog uninominalnog većinskog izbornog sistema, koalicija okupljena oko krajnje desnog Nacionalnog okupljanja, čiji je predsednik mladi Žordan Bardela (Jordan Bardella), je svedena na treću po snazi političku grupaciju, i to sa osvojenih 37,05% glasova u drugom krugu (ukupno 143 poslanika). Iako je Nacionalno okupljanje osvojilo najviši broj glasova, ostvarivši vidno bolji rezultat u odnosu na prethodne izbore za Narodnu skupštinu održane 2022. godine kada su izabrali 89 poslanika, za 54 manje u odnosu na ovogodišnje izbore, izvesno je da neće formirati vladu.

Upravo je samo stvaranje koalicije čiji je stožer Nacionalno okupljanje potvrdilo tendenciju primetnu na nivou Evropske Unije da stranke desnog centra, članice grupe Evropskih narodnih partija (EPP) u Evropskim parlamentu, odbijaju svaku vrstu saradnje sa političkim grupacijama koje u ideološkom smislu stoje na desnijim ili krajnje desnim pozicijama. Lider Republikanaca (Les Républicains – LR), partije koja baštini degolizam, Erik Ćoti (Éric Ciotti) je jednoglasno isključen iz stranke nakon što je najavio stvaranje koalicije sa Nacionalnim okupljanjem. Međutim, budući da je njegovo isključivanje ostalo neuspešan pokušaj zato što je sud u Parizu suspendovao važenje takvih odluka , Republikanci su na izbore izašli podeljeni u dve kolone. Dok je Ćoti, zajedno sa svojom grupom, delovao unutar koalicije sa Nacionalnim okupljanjem (17 poslanika), ostatak Republikanaca je na izbore izašao samostalno, osvojivši 5,41% glasova u drugom krugu, te dobivši ukupno 45 poslaničkih mesta. Zaista, nemogućnost stvaranja uspešne i trajne koalicije desnih stranaka u Francuskoj samo uvećava značaj Berluskonijevog poduhvata stvaranja desnog centra u Italiji, kroz uključivanje federalista/secesionista iz Severne Lige (Lega Nord) i ekstremnih desničara iz Nacionalne alijanse (Alleanza Nazionale).

Pobednik izbora je koalicija levih stranaka Novi narodni front (Nouveau Front populaire), sa osvojenih 25,68% glasova u drugom krugu i dobijena 182 poslanička mesta. Međutim, takva većina nije dovoljna za formiranje vlade. Ostaje otvoreno pitanje da li će ova krajnje heterogena levičarska koalicija uspeti da postigne dogovor sa drugom po snazi centrističkom koalicijom Zajedno za Republiku, koja je u drugom krugu osvojila 23,15% glasova i dobila 168 poslanika. Ne može se isključiti ni mogućnost formiranja tehničke vlade, nalik onoj koju je u Italiji vodio Mario Dragi (Mario Draghi).

Osnivač i šef stranke Nepokorena Francuska (La France insoumise), članice koalicije Novi narodni front, Žan-Lik Melanšon (Jean-Luc Mélenchon), je već pozvao predsednika Makrona da prizna poraz i dopusti da njegova levičarska koalicija formira vladu, uz obećanje da neće doći do razvodnjavanja njihovog izbornog programa. Ipak, Makronovo odbijanje da prihvati ostavku premijera Gabrijela Atala (Gabriel Attal) se teško može tumačiti kao priznanje poraza.
Što se tiče spoljne politike, Melanšon je najavio da bi Francuska mogla da krene stopama susedne Španije priznajući nezavisnost Palestine. Takođe, otvoreno se usprotivio slanju francuske vojske u Ukrajinu protiv Rusije, naglašavajući potrebu organizovanja mirovnih pregovora. Stoga, ukoliko bi kojim slučajem Melanšon postao premijer Francuske, uz ispunjenje obećanja da se izborni program njegove levičarske koalicije neće prilagođavati drugim političkim akterima, Francuska bi vrlo verovatno dala svoj doprinos pokušajima uspostavljanja mira u Evropi i otopljavanja odnosa sa Rusijom.

Izvori:

Izborni zakonik, čl. L126, st. 1.
Izborni zakonik, čl. L162, st. 3. i 4.
Izborni zakonik, čl. L126, st. 2.