На данашњи дан преминула је Исидора Секулић, једна од најзначајнијих српских књижевница и мислилаца. Њена размишљања о националном идентитету, историји и Косову и Метохији остала су дубоко урезана у српску културну баштину. О Косову је говорила снажно, слојевито и ванвременски – као о идеји која траје кроз векове.
А овако је говорила велика Исидора Секулић:
Косово, нити је престало нити је нестало, нити ће икада док је нас. Не почиње оно од кнеза Лазара, него још раније.
Немањин брат Тихомир претрпео је пораз на Косову када је, с помоћу Грка, покушавао да врати престо који му је Немања преотео, од тог Тихомира, од кнеза Лазара и Мурата, преко разних устанака, преко владарских напора Његошевих и његове поезије, преко Куманова, преко Видовдана, преко Албаније и Кајмакчалана, преко средњовековне наше уметности – оно, Косово, живи и живеће и сутра и прекосутра, иако увек као нешто друго и треће, политичко, културно, уметничко, научно.
Косово које је све већа и већа сума истина с којима се ми дружимо и у нечем битном не мењамо. Као што латинске државе још од древног Рима повлаче своје mos, jus, fas, то јест вољу, правицу и наредбе од људи и по Божјем и моралном закону, тако ми носимо наслеђе косовско даље, кроз разне савремене догађаје, али увек са везаношћу за нешто што је древно косовски елемент у нашим природама и опредељењу.
Два тестамента наших врховних господара стоје као два пламена који се не гасе. Један је тестамент кнеза Лазара, последњега господара самосталне државе српске, у часу када ће сила отоманска разбити српство. Други је тестамент владике Рада, најузвишенијега од свих господара српских земаља, настао такође у време црно, у време особито енергичног спремања Омер-паше.
Кнез Лазар је умро као светац, владика Раде као песник и мислилац. И један и други су састављали тестамент лицем окренут право према вечности, и довршили га без уобичајених сведока и без ичијих потписа и јамчевина.
Тестамент кнеза Лазара није ни писан, ни изговорен. Народна песма наша каже да је орао донео у кљуну поруку о пропасти Срба. Уочи тог дана, дана коби и пропасти, владар стварно није имао више ништа од земаљских поседа, никакву земаљску власт. После косовске вечере, кнез Лазар као да је већ кренуо био са земље, налазио се на путу у онај свет.
Последњим силама свести и слободне воље изабрао је за себе, и оставио народу у аманет, образ и душу, другачије речено: царство небеско изнад царства земаљскога.
Тај кнежев тестамент, тај високи моменат наше историје имао је континуитет. Полако и подземно стигао је да се да осетити у тестаменту онога коме је Косово испуњавало душу, који се ниско клањао другом великом тестатору Косова, Милошу Обилићу – дао се осетити у тестаменту владике Рада.
Одломак из говора Исидоре Секулић на округлом столу о поезији Милутина Бојића 1951. године
