Матија Бан (1818–1903), српски књижевник, професор, дипломата и академик, био је опчињен лепотом предела изнад Саве и Топчидерске реке на тадашњем Голом брду. И поред тога што је имао кућу у данашњој Бранковој улици саграђену по европским стандардима, пожелео је да има кућу и имање на тадашњој периферији Београда.
Постоје две верзије о куповини плаца на Голом брду, на којем је Матија Бан саградио кућу и окућницу у атару села Жаркова. Тај данашњи део Београда прво је по њему назван Банове куће, па Бановац, а затим Баново брдо. Матија Бан постао је један од првих становника тог краја који се убрзано насељавао.
Прва верзија је да му је 1850. године, на лични захтев да купи плац на Голом брду, београдска општина на основу заслуга у државној служби поклонила тај плац.
Друга верзија је да је Матија Бан купио плац од жарковачког учитеља Антонија Језоранског, који је као пољски дипломата, револуционар и емигрант једно време радио код београдског паше као војни инструктор, па је бежећи од руских агената дошао у Жарково да ради као учитељ јер је добро говорио српски. Као образован и богат човек из грофовске породице купио је велико имање на територији данашњег Голог брда, које је касније продао свом пријатељу Матији Бану за 3.600 дуката, када је 1859. године одлучио да се врати у Пољску.
Да је стварно Бан имао плац на Голом брду и ту саградио кућу у којој је живео сведочи и попис становништва Општине Жарково, среза Врачарског, из 1863. године, по којем су ту пописани: Матија Бан књижевник, Маргита жена, кћи Полексија, отац Иван, мати Катица, слуга Милан Јелисавац и његова жена Стефанија и слуга Андрија Мандић.
У попису имовине Општине Жарково из 1867. године пише да је Матија Бан имао:
башту за зелен од четвртине дана орања, ливаде од 10 коса траве, виноград од 25 мотика и оруће земље од 80 дана. По данашњим мерама, то је приближно око 40 хектара земље. Поседовао је једну већу и једну мању кућу од тврдог материјала, три сеоске куће од набоја, један кош и једну дрвену шупу.
Хроничар тог времена забележио је да су око куће били цветна башта, велики воћњак и виноград. Као виноградари код Бана су радили деда Сима и баба Кумрија, који су били задужени и за набавку намирница, за шта су користили чезе.
Окућница Матије Бана била је ограђена, на улазу с високом капијом од кованог гвожђа, уз чији стуб је висио гајтан за активирање звона.
Тај прелепи амбијент Бановог имања постао је стециште београдских уметника и истакнутих личности тог времена, у којем су се радо окупљали.
Записано је да се Матија Бан могао видети како недељом по подне излази из своје жуте куће и силази у оближњу кафану „Михајловац”, ограђену простим летвама, с врло оскудним ентеријером, где се на дрвеним клупама седи у хладовини и ужива у лепом погледу ка Београду. И у позним годинама живота Матија Бан је волео амбијент ове кафане. Ту би седео, већ слабог вида и слуха, и кроз наочаре читао београдску штампу.
Кафеџија Гвозден, а касније и Јован Новаковић, као закупац, у кафани су држали мензу у којој су се махом хранили радници из оближње фабрике коже и понеки радник који је радио код Матије Бана, а чији су станови-бараке били мало даље узбрдо од кафане.
Куће Матије Бана биле су на простору изнад данашњег Шумарског факултета. Све су током Првог светског рата и ратних дејстава 1915. године срушиле аустроугарска и немачка артиљерија нападајући Београд из правца Срема и Обреновца.
Преостало имање касније су распродали наследници Матије Бана. Један плац, како наводи у свом тестаменту, купио је песник и дипломата Јован Дучић од ћерке сликара Стеве Тодоровића, зета Матије Бана, за кога је била удата Банова ћерка Полексија. Дучић у свом тестаменту наводи да се купопродајни уговор налази у адвокатској канцеларији Драгише Васића у Београду. Плац се налази у данашњој улици Стеве Тодоровића на Бановом брду и још се у катастру води на Јована Дучића.
Миливоје Мишо Рупић,
Београд
