Вељко Петровић је рођен у сиромашној, али часној породици у селу Леновцу код Зајечара 1780. године. Његови родитељи су се бавили сточарством, а Вељко је од малена био задужен за чување стоке. Већ у детињству показивао је склоност ка пустоловинама и борбама. Његова младост је била обележена сукобима са Турцима, који су често злостављали српско становништво.
Почетак хајдуковања
Као младић, Вељко се прикључио групи хајдука, лутајући шумама и планинама источне Србије. Његова храброст, сналажљивост и оданост друговима брзо су га истакли као једног од водећих хајдука. Борио се против турских зулумћара, пљачкао богате турске караване и помагао српском народу.
Први српски устанак
Вељко Петровић се придружио Карађорђу и устаницима одмах по избијању Првог српског устанка 1804. године. Његова храброст и борбене вештине су брзо дошле до изражаја. Вељко је учествовао у многим биткама, укључујући и опсаду Београда 1806. године, где је играо значајну улогу.
Улога у устаничкој војсци
Карађорђе је препознао Вељкове војне способности и поставио га за вођу хајдучке чете. Вељко је био познат по томе што је увек био на челу својих бораца, лично водећи нападе и јурише. Његова чета је била позната по дисциплини, храбрости и успешним акцијама против турских снага.
Одбрана Неготина
Највећи подвиг Хајдук Вељка била је одбрана Неготина 1813. године. У јеку рата, турске снаге су покренуле велику офанзиву како би повратиле контролу над побуњеним деловима Србије. Вељко је са својим борцима преузео одговорност за одбрану Неготина, стратешки важног места на истоку Србије. Иако бројчано слабији, Вељко је успешно организовао одбрану града, користећи све своје војне вештине и храброст.
Уз Вељково име, иде увек и име његое супруге Чучук Стане, која је заједно са Вељком бранила Неготин од Турака. Многи за њу кажу да је била одличан ратник, баратала је одлично пушком и кубуром и била одличан јахач. Након смрти свога супруча, избегла је у Панчево.
Последња битка
Током једне од одлучујућих борби, Вељко Петровић је погинуо 20. јула 1813. године. Према сведочанствима, до последњег даха се борио против турских војника, показујући изузетну храброст и оданост својој земљи. Његова смрт је била велики губитак за српске устанике, али је и постала симбол жртве за слободу.
Пријатељство са Вуком Караџићем
Вељко Петровић је био близак пријатељ са Вуком Стефановићем Караџићем, реформатором српског језика и писма. Вук је често писао о Вељку, истичући га као једног од највећих јунака тог времена. Захваљујући њиховом пријатељству, Вук је успео да прикупи многе приче и анегдоте из устаничког периода, које су постале део српске културне баштине.
Личност и легенде
Вељко Петровић је био познат по својој изузетној храбрости и војничким вештинама. Користио је различита оружја, укључујући два пиштоља, сабљу и јатаган, и често је лично предводио нападе на непријатељске снаге.
Носио је златни крст око врата као симбол вере и заштите. Његов лик и дела су постали инспирација за многе песме, приче и легенде у српском народу.
Наслеђе
Након његове смрти, турске снаге су спалиле Неготин, али су мештани успели да сакрију његове остатке и сахране га са почастима. Вељко Петровић је постао симбол српске борбе за слободу и независност, а његов лик је често присутан у српској књижевности, песништву и народној традицији. Његови подвизи су инспирисали многе генерације и остају део колективног сећања српског народа.
Споменици и сећање
У част Хајдука Вељка Петровића, подигнути су многи споменици и назване су многе улице и школе широм Србије. Његов родни крај, Неготин и околина, чувају успомену на њега кроз културне манифестације и сећања на његов живот и дело.
Значај у српској историји
Вељко Петровић је оставио дубок траг у српској историји као један од најхрабријих и највољенијих јунака Првог српског устанка. Његова борба за слободу, храброст и несебичност чине га вечитим симболом отпора и патриотизма. Његова прича је неизоставан део српске културне баштине и историје.
