Sedmo izdanje Međunarodnog filmskog festivala Dunav film fest koje će biti održano od 20. do 25. augusta u Smederevskoj tvrđavi svečano će otvoriti projekcija filma “Bauk” reditelja Gorana Radovanovića.
Prepoznatljivog filmskog rukopisa koji su potvrdila i dva poslednja ostvarenja “Enklava” i “Čekajući Handkea”, Radovanović i u novom filmu donosi antiratnu priču koja se ovoga puta dešava za vreme NATO bombardovanja, a koja je data iz vizure jednog dečaka.
“To je dečak koji živi sa majkom, počinje bombardovanje, I on tone u anksioznost sve više što se majka više plaši. Detetu nedostaje otac koji nije tu. Rat služi kao jedna velika pozornica, on je indikator mnogih stvari.
Ljudi za vreme bombardovanja su počeli da se ponašaju tolerantnije
Sećamo se da su ljudi za vreme bombardovanja počeli da se ponašaju tolerantnije, pristojnije, kulturnije, sa mnogo više pažnje, ljubavi prema bližnjima. Neki su bežali, neki su se razboleli, tako da je, u tom smislu, rat zgodna pozornica za ovu vrstu događanja i za kopanje po nekim arhetipovima duboko sakrivenim u u duši jednog osmogodišnjeg dečaka”, objašnjava Radovanović za Sputnjik.
Film “Bauk” sniman je u Beogradu, zapadnoj i istočnoj Srbiji, Deliblatskoj peščari, a prvi put je na filmu i manastir Crna Reka. U simbolici priče o osmogodišnjaku koji je na neviđen način izložen strahu i razaranju, a izostaje mu otac kao ključni oslonac, sadržana je i alegorijska slika naroda koji traga pokušavajući da se uhvati za temelj koji simbolizuje otac.
“Bauk” kao potraga za nebeskim Ocem
“Nedostatak oca postaje praktično ključna tema traume ovog dečaka. Što je majka dublje u strahu, što su zvuci bombi jači, detetu sve više neostaje otac. To više nije samo fizički otac, to je potreba za duhovnim, kolektivnim, nebeskim ocem kao jedinim putem opstanka, spasenja, u ovako kritičnoj situaciji.
Time film dobija jednu blagu religioznu dimenziju, odlazi u neke metafizičke vode. A vrlo je teško prikazati sve ono što naginje ka poeziji, ka iracionalnosti, ka lepoti.”
Za potrebe snimanja, Radovanović je angažovao Vladislava Opeljanca
Svestan da poezija i lepota na filmu zavise pre svega od vizuelnog, naročito od fotografije, Radovanović je za potrebe snimanja “Bauka” angažovao Vladislava Opeljanca, fotografa koji je radio sa Serebrenikovim i Mihalkovim. Ovom umetniku koji je radio i na poslednjem Serebrenikovom filmu „Žena Čajkovskog“ dopala se priča, došao je u Srbiju i slikom je pojačao.
“Opeljanc je zaista fascinantan umetnik. On je uneo taj poetski temelj na osnovu kog smo gradili naraciju. U filmu ima vrlo malo dijaloga ali ima dosta lepote date kroz slike.” On je zaista svetsko ime, može da bira gde će da živi u celom svijetu, ali on je izabrao Srbiju.
Onda je zbog njega došlo i nekoliko snimatelja, asistenata kamere, kolorista koji rade u postprodukciji tako da sada u Beogradu možete da formirate svetski tim. Pa, eto radosti za srpski film.”
Biti rusofil je prirodno stanje
Kao istoričar umetnosti Radovanović kaže da su to – prirodna povezivanja, slična onima do kojih je dolazilo kada su iz Rusije, iz Kijevske lavre dolazili umetnici da oslikaju naše crkve.
”Tako je eto i Vladimir, u nekom kriznom vremenu, došao kod mene. Ja ne volim reč rusofil, zato što je njome označeno neko psihološko-estetsko stanje. Kod mene je to prirodno stanje. I nije samo kod mene, već kod većine ljudi. Ni komunizam nije uspeo to da promeni. To su neki kodovi duboko pohranjeni u našem zajedničkom jeziku, crkveno-slovenskom, u veri, u duhovnosti, u literaturi.
Mi teško možemo da zamislimo kako je bilo živeti 500 godina pod Turcima, a da nije bilo ideje da će spas doći sa istoka, od ruskog cara. Mi smo tu ideju imali, tako smo i preživeli, uz veru u Hrista, ali i verujući u zemaljsko carstvo i u rusku moć.”
Upravo će se ostvarenju ovog srpsko-ruskog dvojca pokloniti publika na Dunav fest festivalu. Za reditelja Radovanovića priznanje da njegov film otvara filmsku smotru nije premijerno, slična nezvanična priznanja doživeo je i sa ranijim ostvarenjima.
Iako ga tek na jesen čeka velika beogradska premijera, kada zvanično i otpočinje život filma “Bauk”, on već uveliko radi na novom filmu o velikom slikaru Petru Lubardi. I ovoga puta je i scenarista i reditelj.
“Lubarda, gavran ti na kuću pao”
“Počeo sam snimanje igrano-dokumentarnog filma o Petru Lubardi pod nazivom “Lubarda, gavran ti na kući pao”. To je naziv njegove čuvene slike. To je priča koja je rekonstrukcija Lubardinog života, ali je praktično rekonstrukcija titoizma. Film ima 12 guslarskih pevanja. Pored guslara Maksima Vojvodića iz Podgorice, pojavljuje se i Vojin Ćetković, glumac koji igra i u “Bauku”.
Za potrebe priče o Lubardi, otkriva Radovanović, pojavljuje se i Njegoš koji silazi sa nebeskih visina stepenicama niz crkvu, kao Jakovljevim lestvama. Njegoša je, kaže, oživeo da bi priči dao značaj i težinu, a Lubardinom životu moralnog korektora.
“Kao i svaki veliki slikar i Lubarda je živeo za svoje slikarstvo. Mnogo je bilo trauma u njegovom životu – dete mu je umrlo na porođaju, brat mu je umro, oca su mu streljali. A ti isti koji su mu streljali oca upravljali su njegovom karijerom. I onda je Lubarda – a to je jedna trauma Mefistova – potpisao neku vrstu ugovora sa đavolom.
Zbog toga je ceo život živeo bez pobune, odnosno cela ta pobuna je postojala u njegovom genijalnom slikarstvu. U toj formi, u toj borbi, u tom crnogorskom pejzažu, u kamenu koji nije materija nego duhovna kategorija bivstvovanja.
Lubarda se pobunio samo u dva navrata: protiv rušenja Njegoševe kapele i kada je insistirao na svojoj nacionalnosti – na tome da je Srbin, što je u to vreme bilo jeretički, čak i šokantno. Postoje dokumenti koje potvrđuju da se on u SANU učlanio samo pod uslovom da se piše kao sin Đura Lubarde, rođen na Cetinju, 1907. godine, po nacionalnosti Srbin.
Svojim slikarstvom je to i identifikovao slikajući Kosovski boj, guslare, mnoge nacionalne teme… Biće to film o umetnosti i o ukletom umetniku čiji je život praktično jedna fenomenalna poezija.”
