Pokatkad mi Bog daje časove savršenog mira; u tim časovima ja volim i verujem da i mene vole; y tim časovima ja sam formulisao svoje Vjeruju, y kome je sve jasno i sveto za mene. Ovo Vjeruju sasvim prosto; evo njega:
Ja verujem da nema ničeg divnijeg, dubljeg, simpatičnijeg, razumnijeg, ljudskijeg i savršenijeg od Hrista. Sa surevnjivom ljubavlju ja govorim sebi, da ne samo nema Njemu slična, nego i da ne može biti. Šta više, ja izjavljujem: kada bi mi neko mogao dokazati da je Hristos van istine, i kada bi istina zbilja isključivala Hrista, ja bih pretpostavio da ostanem sa Hristom, a ne sa istinom.
Bez Hrista sve odjednom postaje odvratno i grešno. Pokažite mi nešto bolje od Hrista! Pokažite mi vaše pravednike koje ćete slaviti mesto Hrista!
Hristos je Bog onoliko koliko je to zemlja sila y stanju da posvedoči.
Da, već sama žeđ za duhovnom kulturom je duhovna prosvećenost. Savest bez Boga je užas, ona može da zabludi do najnemoralnijih granica. Romani F.M.Dostojevskog, dubokog srdačnog i hrišćanskog proroka, genija koji čini duhovni most između zemaljskog i večnog, bili su i ostali životvorni izvor vere pravoslavne, izvor snage koja ispravlja i preporađa svakog od nas.
„Naš narod je veliki i lep zato što veruje i zato što ima pravoslavlje“, reći će pisac i zabeležiti u svojoj svesci: „Pogledajte bliže pravoslavlje: ovo nije samo crkvenost i obrednost, to je živo osećanje, koje se među našim narodom pretvorilo u jednu od onih osnovnih živih snaga bez kojih narodi ne mogu da žive. U ruskom hrišćanstvu, u stvarnosti, uopšte nema čak ni misticizma, postoji jedna ljubav prema čovečanstvu, jedan Hristov lik – bar je ovo glavna stvar“.
Mnogi sveci XX veka, na primer, Justin Popović, nazivali su pisca svojim učiteljem, a 1970-ih, kada su crkve neočekivano počele da se popunjavaju mladima, mnogi su na pitanje: „Zašto?“ odgovorili: „Čitali smo Dostojevskog“.
Fjodor Mihajlovič, koji je u detinjstvu naučio da čita uz knjigu „Sto četiri svete priče Starog i Novog Zaveta“, posebno se sećao đakona koji je njega, šestogodišnjaka, i braću učio Zakonu Božijem, dirući njihova srca.
Dostojevski je govorio o te četiri godine teške katorge (zato što su ga optužili da je pročitao ateističko pismo Belinskog Gogolju), u kojima je bio lišen mogućnosti da piše, a jedina njegova knjiga bila je Biblija: „Tamo sam sebe razumeo… razumeo Hrista… razumeo sam ruskog čoveka i osetio…“
A 22. decembra 1849. godine, kada mu je smrtna kazna preinačena na zaključak vojnog suda na osam godina teškog rada, pisac je neočekivano pomilovanje doživeo kao vaskrsenje: „Dok se osvrnem na prošlost i pomislim koliko je vremena potrošeno, koliko je izgubljeno u zabludama , u greškama, u neradu, u nesposobnosti za život; kao što ga nisam cenio, koliko sam puta sagrešio srce i duh, tako mi srce krvari. Život je dar, život je sreća, svaki minut bi mogao biti vek sreće… Sada, menjajući svoj život, ponovo sam rođen u novom obliku…“.
Sveto Pismo bukvalno prožima dela Dostojevskog. Kao što znate, posebno ga je zanimala Knjiga o Jovu, tragični teret njegovog iskustva bio je blizak piscu: „Pročitao sam knjigu o Jovu i čini me bolesno oduševljenim: prestao sam da čitam i satovama hodam po sobi, skoro plačući…“
U isto vreme, religioznost Dostojevskog bila je prožeta sumnjama svojstvenim svakom tragajućem čoveku. U svojim dnevnicima pisac ispoveda: „… Ne kao dečak, verujem u Hrista i ispovedam Ga, ali moja „Osana“ je prošla kroz veliku peć sumnji…“. A u pismu A.Majkovu će reći da je pitanje postojanja Boga bilo glavno pitanje sa kojim je on „svesno i nesvesno patio ceo svoj život“.
Romani Dostojevskog slikovito prikazuju potragu za verom čoveka u čijem se srcu, po piscu, kao na bojnom polju, đavo bori sa Bogom, i oslikava krah svakog ljudskog delovanja zasnovanog na nedostatku vere i odsustvu Tvorca. Likovi koji su zakoračili u mrak greha, koji je smrad, i dalje teže svetlosti. Podsetimo se Raskoljnikova, koji je „prešao crtu“, ubio lihvaricu Aljonu Ivanovnu da bi dokazao da „nije drhtavo stvorenje, ali ima pravo“ da zadovolji svoj ponos. Trudna sestra starice slučajno vidi šta se dešava – i kao rezultat toga, Raskoljnikov će uništiti tri duše. Užasna grižnja savesti će mučiti ovog lika. Međutim, siguran je Dostojevski, „savest bez Boga je užas, može da se izgubi i do najnemoralnog“. Rečima Porfirija Petroviča da je „stradanje velika stvar“ pisac ne samo da raskrinkava ideju „nadčoveka“, već i Raskoljnikova vraća u drugačiji život uz pomoć aktivne ljubavi Sonečke Marmeladove. Ubica tera Sonečku da pročita priču o Lazarevom vaskrsenju. Zlo, prema autoru, pomaže da se ozvuče žice dobra u duši najočajnijeg grešnika, jer čak i njegov lik u dubini skriva lepotu Gospodnju. Zato „Zločin i kazna“ ima simboličan završetak: “Ali ovde počinje nova priča, priča o postepenom obnavljanju čoveka, priča o njegovom postepenom preporodu…“
Smrt njegovog najmlađeg sina bila je jedan od razloga zašto je Dostojevski otišao u Optinu pustin, gde je upoznao starca Amvrosija. On je, prema memoarima, posle privatnog razgovora „o mnogim životno važnim pitanjima duhovnog života i spasenja duše“ o piscu ostavio sledeći opis: „Ovo je pokajnik“, videći u njemu duboku poniznost koja pomaže da se postići glavni cilj hrišćanskog života – ljubav.
Radeći na svom poslednjem romanu, „Braća Karamazovi“, Dostojevski je svoj glavni zadatak formulisao na sledeći način i, po našem mišljenju, uspešno ga je rešio: „Crkva kao pozitivan društveni ideal trebalo je da postane centralna ideja novog romana…”
Crkva, čija je svrha da ponovo ujedini ljude u jedinstvo koje su izgubili, gde bi svi bili kao Hristos. Kao epigraf romanu Dostojevski uzima reči iz Jevanđelja po Jovanu: „Zaista, zaista vam kažem: ako zrno pšenice padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, rod mnogi donosi“. Vaskršnje metaforičko značenje ove fraze ključno je ne samo za „Braću Karamazovih“, već i za celokupno delo pisca kao priče o duhovnoj smrti i duhovnom preporodu, o čoveku i Hristu, o zemaljskom postojanju i Crkvi.
Dostojevski je siguran da nema tuđeg ili svog greha, a po rečima starca Zosime, „idealnog hrišćanina“ koji je oličavao crte svetih otaca Tihona Zadonskog, Amvrosija Optinskog i propoveda večne biblijske zakone, poučava: „…Učini sebe odgovornim za sav ljudski greh… jer malo čim se za sve i za svakoga učiniš iskreno odgovornim, odmah ćeš videti da je to zaista i da si svima kriv i za sve“.
Svi ljudski postupci, po piscu, treba da budu srazmerni Hristovim, inače, po logici Ivana Karamazova: „Ako Boga nema, sve je dozvoljeno“ – greh pobeđuje i nema spasenja. Dostojevski nas uči Bogoopštenju, sposobnosti da u svakome vidimo lik Božiji. Svako, prema formuli pisca, očistivši sebe od maske greha, pozvan je da postane sličan Hristu, stavljajući sebe na drugo mesto ispred bližnjeg, služeći mu. Zahvaljujući knezu Miškinu iz romana „Idiot“, likovi dobijaju svoj ljudski razvoj. Miškin bukvalno realizuje zapovest „Ljubi bližnjeg svoga kao samoga sebe“.
Beskompromisno sledeći jevanđelske istine, Dostojevski je sebi sastavio Simvol vere: „…nema ništa ljupkije, dublje, simpatičnije i savršenije od Hrista. Sa surevnjivom ljubavlju govorim sebi: ne samo nema Njemu slična, nego i ne može biti. Ja štaviše izjavljujem: Kada bi mi neko mogao dokazati da je Hristos van istine, i kada bi zbilja istina isključivala Hrista, ja bih pretpostavio da ostanem sa Hristom, a ne sa istinom“.
