Покаткад ми Бог даје часове савршеног мира; у тим часовима ја волим и верујем да и мене воле; y тим часовима ја сам формулисао своје Вјерују, y коме је све јасно и свето за мене. Ово Вјерују сасвим просто; ево њега:
Ја верујем да нема ничег дивнијег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег, људскијег и савршенијег од Христа. Са суревњивом љубављу ја говорим себи, да не само нема Њему слична, него и да не може бити. Шта више, ја изјављујем: када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином.
Без Христа све одједном постаје одвратно и грешно. Покажите ми нешто боље од Христа! Покажите ми ваше праведнике које ћете славити место Христа!
Христос је Бог онолико колико је то земља сила y стању да посведочи.
Да, већ сама жеђ за духовном културом је духовна просвећеност. Савест без Бога је ужас, она може да заблуди до најнеморалнијих граница. Романи Ф.М.Достојевског, дубоког срдачног и хришћанског пророка, генија који чини духовни мост између земаљског и вечног, били су и остали животворни извор вере православне, извор снаге која исправља и препорађа сваког од нас.
„Наш народ је велики и леп зато што верује и зато што има православље“, рећи ће писац и забележити у својој свесци: „Погледајте ближе православље: ово није само црквеност и обредност, то је живо осећање, које се међу нашим народом претворило у једну од оних основних живих снага без којих народи не могу да живе. У руском хришћанству, у стварности, уопште нема чак ни мистицизма, постоји једна љубав према човечанству, један Христов лик – бар је ово главна ствар“.
Многи свеци XX века, на пример, Јустин Поповић, називали су писца својим учитељем, а 1970-их, када су цркве неочекивано почеле да се попуњавају младима, многи су на питање: „Зашто?“ одговорили: „Читали смо Достојевског“.
Фјодор Михајлович, који је у детињству научио да чита уз књигу „Сто четири свете приче Старог и Новог Завета“, посебно се сећао ђакона који је њега, шестогодишњака, и браћу учио Закону Божијем, дирући њихова срца.
Достојевски је говорио о те четири године тешке каторге (зато што су га оптужили да је прочитао атеистичко писмо Белинског Гогољу), у којима је био лишен могућности да пише, а једина његова књига била је Библија: „Тамо сам себе разумео… разумео Христа… разумео сам руског човека и осетио…“
А 22. децембра 1849. године, када му је смртна казна преиначена на закључак војног суда на осам година тешког рада, писац је неочекивано помиловање доживео као васкрсење: „Док се осврнем на прошлост и помислим колико је времена потрошено, колико је изгубљено у заблудама , у грешкама, у нераду, у неспособности за живот; као што га нисам ценио, колико сам пута сагрешио срце и дух, тако ми срце крвари. Живот је дар, живот је срећа, сваки минут би могао бити век среће… Сада, мењајући свој живот, поново сам рођен у новом облику…“.
Свето Писмо буквално прожима дела Достојевског. Као што знате, посебно га је занимала Књига о Јову, трагични терет његовог искуства био је близак писцу: „Прочитао сам књигу о Јову и чини ме болесно одушевљеним: престао сам да читам и сатовама ходам по соби, скоро плачући…“
У исто време, религиозност Достојевског била је прожета сумњама својственим сваком трагајућем човеку. У својим дневницима писац исповеда: „… Не као дечак, верујем у Христа и исповедам Га, али моја „Осана“ је прошла кроз велику пећ сумњи…“. А у писму А.Маjкову ће рећи да је питање постојања Бога било главно питање са којим је он „свесно и несвесно патио цео свој живот“.
Романи Достојевског сликовито приказују потрагу за вером човека у чијем се срцу, по писцу, као на бојном пољу, ђаво бори са Богом, и осликава крах сваког људског деловања заснованог на недостатку вере и одсуству Творца. Ликови који су закорачили у мрак греха, који је смрад, и даље теже светлости. Подсетимо се Раскољникова, који је „прешао црту“, убио лихварицу Аљону Ивановну да би доказао да „није дрхтаво створење, али има право“ да задовољи свој понос. Трудна сестра старице случајно види шта се дешава – и као резултат тога, Раскољников ће уништити три душе. Ужасна грижња савести ће мучити овог лика. Међутим, сигуран је Достојевски, „савест без Бога је ужас, може да се изгуби и до најнеморалног“. Речима Порфирија Петровича да је „страдање велика ствар“ писац не само да раскринкава идеју „надчовека“, већ и Раскољникова враћа у другачији живот уз помоћ активне љубави Сонечке Мармеладове. Убица тера Сонечку да прочита причу о Лазаревом васкрсењу. Зло, према аутору, помаже да се озвуче жице добра у души најочајнијег грешника, јер чак и његов лик у дубини скрива лепоту Господњу. Зато „Злочин и казна“ има симболичан завршетак: “Али овде почиње нова прича, прича о постепеном обнављању човека, прича о његовом постепеном препороду…“
Смрт његовог најмлађег сина била је један од разлога зашто је Достојевски отишао у Оптину пустин, где је упознао старца Амвросија. Он је, према мемоарима, после приватног разговора „о многим животно важним питањима духовног живота и спасења душе“ о писцу оставио следећи опис: „Ово је покајник“, видећи у њему дубоку понизност која помаже да се постићи главни циљ хришћанског живота – љубав.
Радећи на свом последњем роману, „Браћа Карамазови“, Достојевски је свој главни задатак формулисао на следећи начин и, по нашем мишљењу, успешно га је решио: „Црква као позитиван друштвени идеал требало је да постане централна идеја новог романа…”
Црква, чија је сврха да поново уједини људе у јединство које су изгубили, где би сви били као Христос. Као епиграф роману Достојевски узима речи из Јеванђеља по Јовану: „Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси“. Васкршње метафоричко значење ове фразе кључно је не само за „Браћу Карамазових“, већ и за целокупно дело писца као приче о духовној смрти и духовном препороду, о човеку и Христу, о земаљском постојању и Цркви.
Достојевски је сигуран да нема туђег или свог греха, а по речима старца Зосиме, „идеалног хришћанина“ који је оличавао црте светих отаца Тихона Задонског, Амвросија Оптинског и проповеда вечне библијске законе, поучава: „…Учини себе одговорним за сав људски грех… јер мало чим се за све и за свакога учиниш искрено одговорним, одмах ћеш видети да је то заиста и да си свима крив и за све“.
Сви људски поступци, по писцу, треба да буду сразмерни Христовим, иначе, по логици Ивана Карамазова: „Ако Бога нема, све је дозвољено“ – грех побеђује и нема спасења. Достојевски нас учи Богоопштењу, способности да у свакоме видимо лик Божији. Свако, према формули писца, очистивши себе од маске греха, позван је да постане сличан Христу, стављајући себе на друго место испред ближњег, служећи му. Захваљујући кнезу Мишкину из романа „Идиот“, ликови добијају свој људски развој. Мишкин буквално реализује заповест „Љуби ближњег свога као самога себе“.
Бескомпромисно следећи јеванђелске истине, Достојевски је себи саставио Символ вере: „…нема ништа љупкије, дубље, симпатичније и савршеније од Христа. Са суревњивом љубављу говорим себи: не само нема Њему слична, него и не може бити. Ја штавише изјављујем: Када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би збиља истина искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином“.
