Хибридни модел би представљао војску 21. века. Концепт је нов и још га нико није развио али је потребно пратити трендове и њима се прилагођавати правовремено. Велика стајаћа војска је огроман трошак за државу, а нема никакву корист за државу јер државе десетинама година не улазе у сукобе (немају посла за војску). Таква војска представља дежурну службу за заштиту државе која је увек спремна за одбрану. Пошто је посао војске да брани државу можемо анализирати више модела функционисања одбране.
Па хајде да видимо шта тачно значи термин „увек спремна за одбрану“?
Да ће у сваком тренутку војска бити спремна за дејствовање. Звучи лепо, али колико је то корисно у реалности? Није пуно корисно јер претње велике мере по националну безбеност Србије неће настати преко ноћи. То је процес који дуже траје и није потребан војник који седи у касарни и чека да га нападне имагинарни непријатељ. Да би нека држава напала Србију она мора да окупи војску и крене на Србију а то дуго траје и може да се мери у месецима, тако да можемо рећи да не може да дође до изненадног напада који би се мерио у сатима. Наравно пре самог напада је потребан разлог да се то уради. Временски период који је неопходан да нека држава изведе напад, довољно велике размере, на Србију, се мери у данима а може да потраје више месеци од почетка политичког сукоба до сукоба на фронту. Овде увиђамо да постоји временски простор између идеје о нападу на Србији и времена које је потребно да се он спроведе на терену. Ако је тај временски период већи од неопходног времена да се мобилише војска браниоца, онда војска браниоца може да се базира на моделу екстремно брзе мобилизације, не мора да има велику стајаћу војску.
Због чега кажемо да је за напад потребан огроман временски период?
Да је неки временски период огроман или не се одређује релативно у односу на проблем. А да бисмо прецизно одредили временске интервале које сматрамо великим, а које малим, морамо да упоредимо два модела дежурања војске. Прво модел је класични модел са великом стајаћом војском која је константно на „дежурству“. Други модел је нов и треба га објаснити.
Хибридни модел
Овај модел би се заснивао на хибридној сарадњи грађана и државе. Уместо да се прави велика стајаћа војска и враћа војни рок за све грађане( који би превише коштао). Поред самог финансирања војника, који су на војном року(храна, смештај, опрема), држава би претрпела и губитак у виду пада БДП-а, који би био изазван одласком радника са својим радних места на служење војног рока.
Није само новац битан, одређен број људи не жели да иде у војску нити на служење војног рока. Војсци не вреди да обучава потенцијалне дезертере, већ јој одговара да обучава и опрема оне који су спремни да бране државу.
Онај ко није заинтересован да гине за државу неће никада ни хтети да гине за државу. И да оде на одслужење војног рока или буде мобилисан он ће забушавати, избегавати, сакривати се. Практично ће више штетити него користити. А нове генерације су одрасле на причи о лагодном животу, а не на причи о тешком животу. Млади не желе да раде посао који се мало плаћа, а не да иду у војску да рибају WЦ шољу, нити трпе бахате командире, за џабе.
Сврха масовне војне обуке је изгубила смисао због развоју у области науке и технике, која се примењује на војно наоружање. Када су се битке одвијале помоћу мачева или буздована тада је важила проста једнакост колико људи толика је моћ војске. Сада се променила ситуација, један човек у тенку вреди више него 10 са мачевима. Већ смо имали искуства, током бомбардовања, када су пешадинци били бескорисни у одбрани државе од авиона, а можемо бити сигурни да ће се такав модел ратовања све више развијати, јер штеди људске животе технолошки надмоћнијем. Оружије постаје све више софистицирано и комплексније за коришћење, тако да војник који не зна да користи такво оружије је бескористан.
21. век је век уске специјализације, ово важи са сваку област. Свима је познат савет искуснијих који кажу усаврши се у једној области и буди најбољи у њој. Ово је нуспојава технолошки развијеног друштва. Технолошки развијено друштво захтева да човек изучи област којом жели да се бави, јер сваки уређај или било који други процес има правила по којима функционише, а да би се ми снашли у том процесу морамо да знамо како функционише. Ако хоћемо да возимо ауто морамо да положимо возачки, ако хоћемо да користимо компјутер морамо прво да научимо да га користимо итд..
Раније нисмо имали ове проблеме јер нисмо ни имали ове уређаје па нисмо ни морали да учимо како да их користимо. Када год неки уређај оплемени наш живот ми морамо прво да научимо како се користи. Како пролази време обичан војник, који је слабо обучен и опремљен, ће губити на вредности док ће високо специјализован војник бити све више на цени, а њега можемо звати специјалац. Само што ће нови специјалци бити специјалци за коришћење техничке опреме, за разлику од традиционалних специјалаца који нису ни морали да знају како се користи техничка опрема али су били физички спремни.
Хибридни модел који је базиран на јавно приватном партнерству
Потпуно нов модел који се базира на ефикасном искоришћавању ресурса који већ постоје унутар државе, само још нико није нашао начин како да буду искоришћени.
Анализараћемо састав Војске Србије да би добили појединачне компоненте које су нам важне. После ћемо урадити синтезу добијених закључака и донети комплетан закључак.
Родови Војске Србије су:
- Пешадија
- Оклопне јединице
- Артиљерија
- Инжињерија
- Артиљеријско-ракетне јединице за противваздухопловна дејства
- Авијација
- Речне јединице и
- Јединице за електронска дејства.
Заједничко свим родовима војске може да се сврста у следеће димензије:
- Физичка спрема и издржљивост тела у екстрмним условима
- Ниво здравственог стања у односу на задатке које треба да испуњава
- Вешто коришење савремених технолошких уређаја
- Интуитивно је да војници требају да буду физички спремни, само што је потребно пронаћи начин како да заинтересујемо, превасходно младе, да буду физички активни. Чим млади војници дођу физички спремни, нема потреба да на обуци повећавају своју кондицију, јер су већ задовољили критеријум. Овим би скратили и олакшали војну обуку.
Да би добили поуздане податке, податке који би најбоље показивали физичку спрему неког, морамо да нађемо начин како да сакупимо и обрадимо податке. Подаци које сакупљамо морају бити слични реалним потребама војске(специјалних јединица) да би мерење имало смисла. Дакле, нама треба мерење које би мерило тачно одређене вредности физичких способности. Ово би постигли организовањем такмичење, које би било базирано на физичкој форми такмичара, а правила такмичења би заправо представљала најважније особине које би војник морао да има.
Ово би постигли када би ми организовали такмичење, али и формирали правила тог такмичења по критеријумима који би представљали најбоље особине војника. Овим би добили увид које особе су у Србији физички најспремније, и самим тим би били погодни за регрутовање у специјалне јединице. Министарство одбране би могло да буде спонзор такмичења, а спонзорство би се огледало у виду давања стипендија најбољима и могућношћу запослења у војсци(што свакако ради, регрутација). Поред овог бенефита постоје и многи други бенефити организације таквих такмичења. Треба напоменути да већ постоје такмичења попут маратона, инвицтус челенџа, цросс фит, стреет лифтинг, поwер лифтинг, боди билдинг. Само треба узети у обзир да њихов циљ није припрема за војску, већ имају другачији циљ, самим тим карактеристике такмичара које долазе до изражаја не поклапају се са карактеристика које су потребне за војну службу.
Појединачним таргетерињам, у складу са његовим склонистама, сваког кандидата за војску би донело далеко већу корист него масовна војна обука потпуно неспермних и незаинтересованих за војску.
- Ниво здравственог стање зависи од медицинске заштите које обезбеђује државе, и воље људи да се брину о свом здрављу. Када је пословна обавеза да људи пазе на здравље онда им није тешко да се редовно тестирају и иду код доктора, поготова када они не плаћају те услуге али они имају бенефите од њих. Војска треба да обезбеди квалитетнију медицинску услугу за своје чланове, самим тим та услуга постаје бенефит приликом запошљавања у војсци. Војници би имали приоритетни статус у војним болницама и покривене трошкова тестирања у медицинским лабараторијама.
Када су награде, како директне а још више индиректне, у виду стипендије или запослења велике, а такмичење добије подршку државе, можемо очекивати да то постане најпопуларније такмичење. Када такмичење постане најпопуларније, оно ће диктирати трендове и стандарде у том пољу. То ће обезбедити да људи желе да се докажу на том такмичење, а да би се доказали морају пуно да тренирају док је последица њихов тренирања савршена физичка спрема за војника. Овим је држава на леп начин убедила грађане да ураде оно што она жели, па чак и више него што јој треба, а да је скоро ништа не кошта.
- Вешто коришење модерних технолошких уређаја се односи на све уређаје који се користе у војсци. Прва асоцијација су компјутери али и војна опрема и оружије, па и возила, представљају уређаје за које је потребно да се научи како се користи. Поред саме чињенице да знамо како да користимо те уређаје, морамо бити увежбани за њихово коришћење.
Технологија је оно што доноси војсци предност и то може бити било који уређај који олакшава неки посао или убрзава. Нпр, камион може да пренесе далеко више намерница него човек, цистерна може да донесе далеко више горива или воде неко човек у кантама. Радио нам омогућава да пренесемо информацију на даљину, док је пре тога ишао курир да достави писмо. Пушка нам омогућава да погодимо противника пре него што нам је пришао, док то нисмо могли да урадимо са мачем.
Поред наведених вештина, до изражаја долази нова вештина у војсци а то је управљање џојстиком, када играмо компјутерске игрице онда џојстиком управљамо нашим карактером у игрици. Исто тако џојстиком управљамо дроновима и осталим роботима, а за њихово управљање нам је потребно искуство управљањем џојстиком. Деца која играју игрице постају савршени кандидати за ту област у војсци, а начин за регрутовање најталентованијих би била организација тамкичења из еСпорта или такмичење у трци дронова. За управљање џојстиком је потребна веома развијена фина моторика.
На овај начин ћемо од малих ногу градити савршеног војника, док они сами неће ни бити свесни тога. Развијање физичких, моторичких и других способности захтева тренинг током целог живота, не само током обуке.
Како би олакшали обуку војске можемо се служити аналогијама
Професионални возач(камион, аутобус) може да буде обучен за вожњу камиона/аутобуса у војсци. Ово можемо назвати сродно занимање у животу и војсци. Поред сродних занимања постоје и приближна занимања, нпр. када возач аутобуса у војсци учи како да вози камион, када се пилот цивилног авиона обучава за војни авион.
Професионални кувар, поготово кувар који је радио у великим ресторанима исхране попут мензе, може без проблема и обуке да се уклопи у посао војног кувара.
Доктор може лако да постане војни доктор јер се тело цивила и војника исто лечи. Само што је за војног доктора пожељно да има искуства или специјализацију која је повезана за рањавањем војника, а то може бити хирург из ургентног центра. Обучавање војног доктора се свакако врши на ВМА и јако друго трају, у односу на војни рок и сходно томе војни рок ништа не може помоћи војном доктору, већ мора да се посебно факултетски образује.
Инжењери, разних области, без икаквог проблема могу да решавају техничке проблеме у војсци јер је наука иста и за војну и за обичну опрему. Искуство рада у некој области се стиче искуством рада у тој области, па је потребно да су инжењери радили у сектору наоружања и војне опреме да би имали искуства у датој области.
Оно што је било неће се никада више вратити
Да ли неко у 21. веку користи мач, копље, стреле, катапулт? Својевремено, ово је било технолошки најнапредније наоружање, сад је реликт прошлости. Напредак технологије је тотално изменио бојно поље али је изменио и потребу за великим бројем војника. Ако желимо да рачунамо моћ једне војске онда можемо да запишемо на следећим начин:
Моћ војске = Број војника * Технолошка моћ
Технолошка моћ означава колико војника може да замени технологија на бојном пољу. Један војника који има технолошку моћ 3, вреди ако три војника који немају никакву технолошку моћ. Када технолошка моћ порасте, и коефицијент пређе одређену границу, онда повећавање броја војника на фронту губи смиса, јер је доминантни ефекат техолошка моћ и онда одређује победника. Модерна војска, из дана у дан, има пораст коефицијента технолошке моћи док војник остаје војник који има коефицијент 1. Пошто је трајекторија таква да технолошка моћ има све већу брзину али и убрзање, можемо очекивати да ће разлика између војника и технолошке моћи још више али и још брже да се повећава. Зато је смисленије улагати у развој наоружања и куповину савременог наоружања, него у повећаваје броја лоше опремљених војника.
Однос младих према војсци, генерација З
Некада је војска била популарна и одлазак у војску се славио. Сада војска има сасвим другачију конотацију. Млади не мисле да ће им војска помоћи у животу, већ да им може само наштети. Чули су јако пуно гадних причи из војске, од рибања WЦ шоље четкицом за зубе, преко саме војне обуке/посла која се заснива на баљезгање по блату, или да буду јако дуго на отвореном док пада киша или је јако хладно/топло, ношења тешке опреме, скромни услови живота у војсци. Па онда имамо малтретирање од стране надређених, некада су била и ћебовања неких војника. У сваком случају ништа позитивно.
Процватом слободних информација на интернету, дошло је до тога да људи знају да се у војсци гине и да то није никакав патриотски чин. Војска је изгубила моћ пропаганде, коју је некада имала, и људи више не мисле о војсци као патриотском чину већ као мучење, пошто сада могу да приступе масовним медијима и виде многа негативна искуства из војске, као и што нису дезинформисани као некада. Све модерне државе имају проблем са регрутацијом, јер су генерације миленијалаца и млађих одрасле на вредностима које су у супротности са ратом и војском. Ово се неће променити у будућности и свака војска ће имати проблем да регрутује довољан број младих. Војска је повећала плате, и те плате су далеко изнад републичког просека, па опет не могу да регрутују довољан број добровољаца.
Млади, поред лоших особина војске, желе и да њихов рада има сврху као и да је користан и препознат од стране друштва. Желе да позитивно промене свет, а анализа Дилојта показује да су скоро од подједнак8е важности плата и важност посла за ген З(у Америци). Сада ни најбоље маркетиншке агенције не могу да промене перцепцију људи према војсци, поготово младих генерација, које војсци служе за регрутовање. Када причамо о регрутовању, онда треба да схватимо то као обраћање искључиво младима, јер они су ти који ће бити регрутовани, пензионери свакако неће бити регрутовани. Овде се искључиво питају млади, до 27 године, и једино њихове вредности треба да се узму у обзир. Овде није битно шта мисли просечан Србин, већ просечни кандидат за регрутовање.
Овде се суочавамо са два проблема приликом регрутовања
- Војска има јако лошу репутацију, попут понижавања и малтретирања. Најгора ствар је да морају да иду у рат, где могу да погину или буду рањени.
- Војска мора да нуди добру пословну шансу, да будући војници буду задовољни својим радним местом, виде перспективу за развој каријере, као и да виде „вишу“ сврху свог посла.
Проблем свих кампања, које води војска, је тај што се базирају на Холивудском принципу, направићемо професионалну рекламу која треба да заинтересује потенцијалне кандидате, док сви дубински проблеми остају нерешени. Дубинске проблеме нико не решава јер не жели да дубински анализира проблем и да се бави проблемима који нису већини људи уочљиви, нити их је могуће наплатити. Пример, отровна храна може да има професионалну рекламу, која је најбоља на свету, али људи никада неће купити ту храну ако су свесни последица која она може да им проузрокује. Проблеми који терају младе из војску су ту одавно али нико никада није ни покушао да их промени.
Војска мора да се мења, како технолошки(наоружање), тако и да се ребрендира, тј. промени неке своје вредности.
Жене у војсци
Очигледно је да када имамо мушкарце и жене у војсци да имамо дупло више потенцијалних кандидата за регрутовање. Има и сада жена у војсци али је потребно да се повећа број жена у војсци. Један од разлог је тај што влада уврежено мишљење да је то мушки посао, да је потребно пуно физичке снаге и да тамо може да се погине. Ако погледамо све врсте послава у војсци видећемо да то није тако. Од бирократских послова, кувара, чистача, доктора, техничара, мајстора, возача,управљања дроном, уређаји за телекомуникацију, можемо видети да није потребна никаква физичка снага, нити су то мушки послови, нити су ти послови на првој линији фронта где се гине већ су то позадинске позиције где се не гине. Када овако објаснимо потеницијалној кандидаткињи шта ће радити онда се можда и пријави за војску.
На овај начин можемо попунити пуно места у војсци, само је потребно да променимо перципцију људи према војсци. Исто то важи и за мушкарце, не умире се на сваком послу у војсци, само на одређеним.
Брзина мобилисања војске у критичним ситуацијама
Улога мобилизације је да окупи велик број војника на једном месту у што краћем року, ради одбране државе. Ако може војска да се окупи за пар сати и крене у одбрану државе, онда се поставља питање да ли је потребна велика стајаћа војску или може да је замени нов модел војске који је базиран на екстремно брзом мобилисању у критичном моменту.
Мобилисање треба да се обави у пар сати, то значи да цивили треба да дођу на место окупљања, узму опрему, и упуте се на задатак у свега пар сати. То је могуће извести у дигиталном добу и у географски малој земљи. Разлика у неопходном времену за појављивање војника на фронту, између оваквог модела и класичног модела, где војници дежурају у касарнама је скоро никаква и не представља више од пар сати кашњења хибридног модела у односу на класични модел. Чак и то кашњење може да се надокнади модерним наоружањем које би омогућило да јако мали број људи управља модерним наоружањем на фронту и тиме задржава противника док се дешава брза мобилизација и појачање пристиже. Морамо бити свесни да пар сати не игра велику улогу у рату, јер ратови не почињу изненада, а у случају ситуације високог ризика може да се изврши превентивна мобилизација која би подигла борбену готовост на максимум.
Оваква ситуација да нам се ниоткуда појави противничка војска, велике бројности, није реална. Процес окупљања војске за напад на неку државу траје далеко дуже, што нама омогућава да брзо подигнемо борбену готовост и зауставимо непријатеља.
Једина разлика између класичног модела са великом стајаћом војском и хибридног модела са брзим мобилисањем цивила је временском периоду који је потребан да цивил добије информације и време које му је потребно да стигне. Пошто би се радила о локална мобилизација, онда имамо случај, да у растојању од 100 км од границе Србије, има довољно људи који могу бити мобилисани. Прећи 100 км аутомобилом не захтева пуно времан, послати информацију у дигиталном добу захтева једну секунду. У неким случајевима би се дешавало да нека насељена места буду ближе тачки окупљања неко најближа касарна, тако да би мобилисани грађани морали да сачекају да пристигне опрема на то место из касарне.
Сам модел је заснован на резервним војницима који би се бавили нормалним пословима а у случају кризне ситуације одмах би им било јављено, преко телефона или средстава јавног информисања, да је мобилизација почела, где би они остављали своје обавезе и одмах се упућивали на тачно одређено место. Ова особина би била регулисана законом.
Србија је мала земља и локално становништво које живи на 100км од границе би могло да брани тај део границе. У случају кризне ситуације, мобилисани цивили би стизали за 3 или више сати на тачно одређено место и кренули са неопходним акцијама ради заштите Србије.
Наравно, овакав сценарио није реалан јер ниједан рат није почео за сат времена, све што претходи рату дуго траје и могуће је извршити далеко спорију мобилизацију и опет стићи на време.
У случају предратне мобилизације, која би трајала данима, има довољно времена да се акитивирају резирвисти и да дођу на одређено место. Цивил чим добије опрему постаје војник, у случају да је раније обучен како се користи та опрема.
Потребан број војника
Када погледамо војне сукобе у 21. веку видећемо да је број од 100 000 војника, огроман број. Русија је напала Украјину са мање од 200 000 војника, а Русија је далеко већа земља од Србије, док су други део војске мобилисали после почетка рата. За земљу величине Србије 100 000 војника је огроман број, поготово ако су они добро обучени и опремљени. Нема смисла мобилисати милион људи док располажемо са 100 000 пушака, јер 900 000 неће имати чиме да се бори и постаће топовско месо. Војска не би ни имала логистички капацитет да нахрани, наоружа и лечи толики број војника.
Ако се војска подели у две категорије
- Војници и остали запослени у војсци који су у активној служби(војници)
- Војници и остали запослени који би били мобилисани(цивили)
- Војници у активној служби су они војници који би били редовно запослени у војсци и обављали своје дужности попут јединица за извиђање, одржавање опреме, војни едукатори, шпијунажа и контрашпијунажа, и они би били први који би кренили на фронт да бране државу.
После њих би долазила група из хитне мобилизације, где би позив добио већи број него што је потребан, пошто се не би сви одазвали. Ти људи би имали право да одмах изађу са посла и имали би предност приликом превоза на тражену локацију.
Наредна група би били нормална мобилизација, где би људи били мобилисани нормалном брзином, у случајевима где није хитно потребно појачање на фронту.
У случају рата великих размера би се вршила масовна војна обука у току самог рата, која би била убрзана.
Овде долазимо да начина војне обуке и њених карактеристика
Уместо војног рока који би подразумевао вишемесечну обуку на полигонима војске, која би била у континуитету и где сви иду по истом програму, дошло би до промене тих особина.
Нова војна обука би постала авантура која би била подељена на више целина и парцијално би се полагала у сарадњи са приватним сектором.
Авантура би био сам начин завршавања војне обуке. Ово је најважнији елемент ребрендирања војног рока. Креирањем више такмичења и обука би створили целокупан екосистем око војне обуке и увежбавања резервиста. Обавезна би била аплиакција која би имала ранг листу, пошто сви(потајно) желе да знају како су се рангирали, то доказивање би их натерало да се више труде, а највећу корист од тога би имала војска док сами регрути то не би могли ни претпоставити.
Парцијално полагање би означавало да сваку целину можемо посебно полагати када желимо. Ово би омогућило далеко већу флексибилност где би било потребно одвојити пар дана за полагање једног сегмента, уместо вишемесечног војног рока. На овакав тип војне обуке би пристало далеко више људи него на дугачку обуку.
Сарадња са приватним сектором означава да би се поједине целине могле обавити у било којој приватној установи. Стрељана би могла да служи за обуку руковања оружијем, физичка кондиција би могла да буде потврђена на такмичењу са испуњавањем одређене норме на такмичењу итд..
Креирање регистра индустријских капацитета
У складу са савременим добом постоји већа шанса да цивилни капацитети производње располажу далеко већим и бољим ресурсима него војни капацитети. Ово се односи на тешку индустрију, специфично металопрерађивачку, електроиндустрију и електронску индустрију. Модерне ЦНЦ машине и ласери могу да обрађују материјале како ми желимо, не постоје посебне машине за цивилну и војну индустрију, већ исте машине које обрађују материјал по нашој жељи. Потребно је направити регистар капацитета фирми које би могле да производе за војску, по потреби. Поседовањем свих података се олакшава планирање и ефикасно искориштавање већ постојећих ресурса, као и планирање будућих капацитета.
Поред регистра индустријских капацитета, потребно је направити и регистар организација које се баве услужним делатностима и које би могле да врше одређене сегменте војне обуке.
Регистар специјализације радника у фирмама. Овај регистар би служио војсци да зна које су специјалности војника, на његовом послу, што би био прекурсор за његову позицију у војсци. Професионални возач камиона би имао предност да буде возач војног камиона итд..
Војна дисциплина више није неопходна
Дисциплина се стиче кроз формално образовање, некада је 4 разреда било просечно образовање а неки су били и неписмени, тако да је за њих војска била прво место где су могли да стекну дисциплину у масовним организацијама. Сада је другачије, средња школа се подразумева, а то је 12 година формалног образовања где је сваки ученик могао да усвоји дисциплину групе. Због овог разлога нема смисла гурати људе који су најмање 12 година пролазили кроз школску дисциплину а неки и више од тога, у војску ради дисциплине. Они разумеју због чега постоји дисциплина и увежбани су да је поштују. Дисциплина је била основа за малтретирање војника, а када је дисциплина већ раније стечена, онда нема разлога да се војници уче дисциплини, као и што војници неће бринути да их неко малтретира у војсци због дисциплине. Када потенцијални регрут види да се војска мење и постаје хуманија може да пожели да оде у војску.
Дисциплина је постала уско специјализована појава у 21. веку. Некада је дисциплина била посматрана као општа, где се посматрало понашање једне особе у целости и свака мана у општој дисциплини би била замерена. Технолошка достигнућа да су довела до тога до појаве парцијалне дисциплине, која је важна колико и обична дисциплина. Питате се како дисциплина која је само у једној области може да буде исте важности као и целокупна дисциплина једне особе. Па да анализирамо, за особу која се не тушира или је екстремно угојена, многи би рекли да су те особе недисциплинова. Али ако погледамо реалну ситуацију, видећемо да програмер или графички дизајнер који раде на компјутеру и немају контакт уживо са другим особама могу да се запусте на тим пољима али им остаје само једно важно поље које морају да испоштује, да би их људи сматрали дисциплинованим. То поље се зове њихов посао, где као професионалци, испуњавају своје обавезе на време и како треба. Овим су они испунили услов да буду дисциплиновани. Можемо приметити да је довољно дисциплина у једној области да би они добро радили свој посао.
Класичан рат није једини проблем са којим се суочава држава
Стратегија националне безбедности предвиђа далеко више потенцијални проблема од потенцијалног рата. Једно од њих је тероризам, а једно од најбољих решења је прављење регистра(раније наведених) где би у свакој кризној ситуацији знали коликим ресурсима располажемо и реаговали у складу са тим подацима. У случају природних непогода ово би било јако пуно од користи. Стратегија националне безбедности је дефинисала изазове, ризике и претње безбедности, и категорисала их у следећих 19 група:
- Оружана агресија
- Сепаратистичке тежње
- Противправно једнострано проглашена независност територије коју административно обухвата Аутономна Покрајина Косово и Метохија
- Оружаном побуном
- Тероризам
- Пролиферација оружја за масовно уништење
- Етнички и верски екстремизам
- Обавештајна делатност
- Организовани криминал
- Наркоманија
- Масовне илегалне миграције
- Проблеми економског развоја
- Проблеми демографског развоја
- Епидемије и пандемије заразних болести
- Енергетска безбедност
- Недовршен процес разграничења држава бивше СФРЈ
- Елементарне непогоде и техничко-технолошке несреће,
- Климатске промене
- Високотехнолошки криминал и угрожавање информационокомуникационих система.
Проблеми са којим се сусреће сектор одбаране су све већи, а брзина којом се развијају критичне ситуације је све бржа. Ово је последица технолошког развоја, и треба очекивати овакав тренд и у будућности. Ако узмемо за пример епидемије и пандемије заразних болести, можемо видети да је због технолошког развоја ризик од пандемија далеко већи. Путовање између два места је некада било тешко и ретко, јер пешачење па и јахање на коњу је веома спор начин путовања. Сада имамо аутомобиле и авионе и путовање је постало далеко лакше, самим тим далеко више људи путује. Када људи више путују ту се јави проблем преношења заразних болести јер су у контакту са јако пуно људи и лако могу да пренесу заразне болести са другог краја света.
Некада напад на другу државу није био брз процес, морали су пешке да оду и позову људе у војску, после да пешаче до друге државе. Како се технологија развила, тако се променило и планирање рата. Први који су то спровели у дело су били нацисти са тактиком Блитзкриег. Схватили су да могу брзо да померају моторизоване јединице и да им је лакше да улете на брзину и заузму територију док још противник није стигао да постави одбрану.
Што се више развија технологија она даје предност војсци, док човек остаје човек. Како су оружија све моћнија, она могу брже да нанесу велику штету, сходно томе реакција треба да буде брза да би минимилизовала штету.
Поред саме брзине деловања, повећеваће се и ниво превентивне заштите. Неминовно је да ће морати да се промене закони да би се ускладили са стањем на терену.
Војску треба да схватимо као динамичну организацију
Динамична организација је она организација која се мењу складу са временом. Војска је одувек имала само једну особину а то је да буде боља од противничке војске. Као што можете видети, у овој дефиницији се не спомиње ни једна област посебно, а сви мисле да се у војсци ради само о наоружању. Моћ војске се мери на свим пољима, практично свака област која постоји на факултету, уједно можемо рећи да је војска мултидисциплинарна организација. Војска има само један задатак а то је да решава проблеме, није дефинисано којој категорији припадају проблеми, али задатак војске је да реши тај проблем на што бољи начин. Зато можемо видети да се увек мења начин ратовања, али само једна ствар остаје константна, војска решава проблеме који се нађу пред њом а које јој је задао противник. Противник некада може да буде друга војска али и временске непогоде. Противник је онај ко нам наноси проблеме, а ми морамо да тражимо решења за те проблеме. У, суштини, војска се не разликује од политике.
Све се своди на предност или мане које имамо у односу на противника, и на однос мана и предности. Када имамо више предности него мана онда побеђујемо, у супротном губимо.
Војска влада страхом
Главно оруђе војске није наоружање већ страх. Војник више од 99% времена носи пушку као украс док је неки војници никад ни не употребе. Када војска окупира другу државу, они само владају страхом грађана, који их слушају из страха. Војска је огроман потрошач који већину времена није активиран и чека да се нешто деси. Губици војске у сукобу директно зависе од толико колико је војска успешна у пројектовању страха. Када војска добро пројектује страх, онда ће друга страна брже да се преда и тиме ће бити мањи губици. Најбоље је добити рат без испаљеног метка.
Сајбер дивизија
У складу са 21. веком потребна је сајбер дивизија, народски речено хакери. Њихове вештине нису битне само у рату већ и у миру, а исте операције у миру могу да имају офанзиван али и дефензиван карактер. Вештине које су потребне хакерима се не стичу лако, потребно је теоријско знање које се стиче на факултетима и дуга пракса(пар година) да би настао добар хакер или га можемо назвати ИТ безбедњак. Поред потенцијалног запослења у војсци исти би могли да нађу посао и у МУП-у, Тужилаштву за високотехнолошки криминал, судским вештачењима, ИТ безденост у свим министарствима и државној управи, као и код приватника.
Србија као мала држава треба да нађе свој пут ка успеху. Ако погледамо пример Тајвана, видећемо да има производњу процесора која може да посрами Америку, док су у осталим областима слабији од Америке. Тајван је још 1974. успео да пренесе технологију од Америчке компаније РЦА, уз помоћ владе. Од тада Тајван расте и постао је водећа држава у тој области. Помоћ државе је круцијална приликом брендирање државе у одређеној области. Држава осим новца може да понуди и друге бенефиције, а оне су у највећом мери везане за статус у друштву. Приватник нема могућност да утиче на нечији статус, он може само да понуди више новца. Држава мора да буде паметна и да паметно користи ресурсе са којима располаже, и који представљају компаративну предност у односу на њихове конкуренте, приватнике.
Најбоље је добити рат без испаљеног метка
Звучи лепо, али како доћи у такву ситуацију. Кроз историју Србија је пуно ратовала, а закључак који смо могли да извучемо из тог искуства је да бирамо добро. Да бирамо против кога ратујемо али и ко нам је савезник. Када смо бирали лоше, лоше смо и пролазили. У првом светском рату смо ушли у рат са Аустроугарском, која је само са делом војске успела да победи српску војску и натера је да се повуче из Србије. После неког времена савезници одлучују да дођу на солунски фронт и помогну Србима да ослободе Србију. Исто тако, у другом светском рату, Србију од нациста ослобађа црвена армија. Можемо видети да је дипломатија и бирање савезника битније од количине наоуружања коју имамо.
Успех војске, како у ратном тако и мировном добу, зависи од информација са којима располаже а које је сакупила путем дипломатије, шпијунаже или других активности. Прикупљање и обрада података је будућност, па и у војсци, овде се мисли на јавно доступне информације, мада и информације прикупљене на други начин неће штетити.
Како се мења технологија тако се мења важност информације, тако да сада јавне информације вреде далеко више него раније. Питате се зашто? Јер сада постоји далеко више јавних информација као и начина да се оне сакупљају. Велика количина информација оставља пуно трагова у односу на које се може сложити комплексна прича о неком проблему. Обрађивање јавног доступних информација има огромну перспективу, која још није уочена. Овде ћемо узети за пример ЦИА-у, чији је назив Централна Обавештајан/Информативна Агенција, ЦИА је позната по свом тајном раду, али има и фацтбоок где се налазе најосновиније информације попут површине и броја становника неке државе. Да би неко донео добру одлуку мора да буде добро информисан како тајним тако и јавним/најобичнијим информација, а американци су били свесни тога када су направили ЦИА-у. Само су били у току са временом када су схватили да им треба ЦИА, сада је још већа потреба за таквом организацијом, а у будућности ће бити још потребнија таква организација.
О важности информација најбоље говори економија. У економији имамо два сектора производња и услуге, прво је базирано на физичком раду, друго на информацијама. Када погледамо удео производа и услуга у економији видећемо да се однос мења у корист услуга. Због чега је тако? Због промена у начину производње, број радника у пољопривреди и фабрикама константно пада, док се број запослених у услужним делатностима константно повећава, јер људи траже ново запослење када остану без посла у сектору производње а једино решење им је да потраже посао у сектору услуга. У Америци сектор услуга је допринео са 78% у БДП-у. Можемо видети да је сектор услуга доминантна у развијеном друштву, а сектор услуга је базиран на информацијама. Можемо видети да су информације постале најважније у данашњем друштву.
Пример како информације могу да се користе на занимљив начин је Мишелинов водич, где је произвођач гума почео да рангира рестроране по квалитету. Шта су добили тиме? Добили су да људи путују у други град да би отишли у ресторан, за који су добили препоруку, а када путују аутомобилом троше гуме. Са друге стране су брендирали Мишелин као симбол за квалитет, јер асоцијација на назив Мишелин је квалитет.
Војна академија
Утицај образовања војника и осталог особља, који имају директан и индиректан утицај на ефективност војске, расте из дана у дан. У ту групу спадају генерали али и инжењери. Образовање генерала је везано за војну академију, образовање војних инжењера није толико везано за војну академију. Инжењери морају да стекну базично знање из машинства или електротехнике, а то могу да стекну на цивилном факултету јер је знање техничких наука исто на сваком сваком факултету. Разлика између знања војног и цивилног инжењера је мала, зато је треба тако и посматрати. Уместо да се уписују на војну академију, може да се омогући слушање једног семестра на војној академји(као што је на размени студената). Друга опција је да се омогуће мастер студије студентима са цивилног факултета, где би ти мастер студенти били стипендирани од стране државе.
Давање могућности рада дипломског или мастер рада на војној академији, особи са цивилног универзитета. Теме за те радове би одбрили професори са војне акедемије и радови би се бавили темом из области војнотехничких науке. Инжењери који би се бавили пројектовањем војне опреме и наоружања могу да раде и у цивилном сектору, где се праве производи који се користе у војсци, а разумевање начина функционисања војске би им помогло да праве боље производе за војску.
Закључак
Регистар приватног сектора и ресурси које војска може да преузме у критичном тренутку, ради решавања кризне ситуације, била она напад на државу, тероризам или природна непогода. Регистри би служили за мобилизацију војску, обуку војске, капацитете који могу да служе за производњу оружија или друге неопходне опреме.
Брза мобилизација би представљала огромну предност и ефикасно коришење ресурса. Брза мобилизација, уз све неопходне податке(регистре), би представљала једну нову димензију коју до сада нико још није истражио, а нуди огромне бенефите. Раније није била могућа масовна комуникација и масовно сакупљање и обрада информација, то је тек постало могуће/исплативо у дигиталној ери. Обрада података у ери папира и оловке је било абнормално скупа и дуготрајно, сходно томе није било исплативо. У дигиталном добу се то променило и сада је исплативо сакупити што више података, јер је обрада тих података софтверска и тиме не изускује временске и новчане ресурсе државе.
Ребрендирање војске је јако важно за дугорочни углед војске и регрутацију најбољег кадра. Ребрендирање би било базирано на промени вредности војске, у складу са нормама 21.века, где би дошло до промена неких базичних вредности у војсци. Ово би олакшало долазак до нових регрута.
Потребна је да се изврши трансформација наоружања на наоружање 21.века, под којим се подразумева дигитализација и прилагођавањем модерним трендовима ратовања. Ово би подразумевало пројектовање новог типа оружија. Стара доктрина ратовања нема свргу на модерном бојном пољу. Велик део наоружања представља само велику количину гвожђурије на једном месту, а ефикасност тако гламозног наоружање је у опадању, јер она представља лаку мету за асиметрични тип ратовања које је у успону. Доктрина квантитета, уместо квалитета, губи сврху.
Коришћење, већ постојећи ресурса, као и сарадања војног и приватног сектора је потпуно неистражена тема, а има огроман потенцијал да заживи, и бенефити такве сарадње би били огромни.
Прокси организације, које би организовале разноразна такмичења, би помогле око регрутације најбољих кандидата. Уједно би служиле за подизање угледа војске и стварање перцепције да само најбољи иду у војску, самим тим одлазак у војску постаје ствар престижа.
Најважнија ствар код ребрендирања војске је промена перспективе будућих кандидата према војсци. Уместо да слушају како се у војсци гине, било би им објашњено(преко медијских канала), да одлазак у војску не значи смртни исход. Било би им појашњено да у војсци постоје кувари, лекари и остало техничко особље које никада не иде на прву линију фронта, и сходно томе не постоји шанса да погину. Било би им објашњено да у модерној војсци није битан квантите већ квалитет, те да су војсци више потребни техничари који управљају наоружањем него војници који иду у ров да гину.
Улагањем у развој базичних ресурса, као и сарадња са приватним сектором, ствара велику инфраструктуру које могу да користи компаније које се баве производњом наоружања, самим тим повећава шансу за инвестирањем.
Промене су нормална ствар када желимо да напредујемо, а 21. век је време када су промене брже него икада. Ако ми одлучимо да не желимо да напредујемо, а наш противник напредује, ми ћемо постати лак плен.
Aутор: Јован Бабић
