– Meni je danas neobično lakše, ali ja znam da je to samo trenutak. Ja svoju bolest sada nepogrešivo poznajem. Ako vam izgledam tako veseo, onda me niste ničim i nikada toliko obradovali kao tim zapažanjem. Jer ljudi su stvoreni za sreću, i ko je potpuno srećan, on je udostojen da kaže sebi: ,,Ispunio sam zavet Božiji na zemlji.“ Svi pravednici, svi sveci, svi sveti mučenici – svi su bili srećni.
– Ah, kako vi govorite, kakve smele i uzvišene reči – povikala je mamica. – Vi kažete i kao da prostrelite. Međutim, sreća, gde je sreća? Ko može reći za sebe da je srećan? Oh, kad ste već bili tako dobri i dozvolili nam da Vas još jednom vidimo, onda saslušajte sve što vam prošlog puta nisam rekla, nisam smela da kažem, sve od čega ja tako patim i tako odavno, odavno! Ja patim, oprostite mi, patim… I ona je u nekom vatrenom i plahovitom zanosu sklopila pred njim ruke.
– A od čega naročito?
– Ja patim… od neverovanja.
– Od neverovanja u Boga?
– Ah, ne, ne, ja ne smem ni da pomislim o tome, ali budući život, to je takva zagonetka! I niko, niko je neće odgonetnuti. Čujte, Vi ste iscelitelj, Vi ste poznavalac duše čovekove; ja, naravno, ne smem pretendovati da Vi meni potpuno verujete, ali uveravam Vas najsvetijom reči da ne govorim od lakomislenosti sada, da me misao o budućem zagrobnom životu do bola uzbuđuje, do straha i užasa… I eto, usudila sam se sada da Vam se obratim… O, Bože, šta ćete o meni pomisliti! – Dama je pljesnula rukama.
– Ne brinite se zbog mog mišljenja – odgovorio je starac. – Ja potpuno verujem u iskrenost Vaše tuge.
– Oh, kako sam vam zahvalna! Vidite, ja zatvorim oči i mislim: ako svi veruju, otkuda onda to? Sada uveravaju i da je sve nastalo u početku, od straha pred užasnim prirodnim pojavama i da svega toga nema. Kako to, mislim, celog veka sam verovala – a kad umrem – odjednom nema ničega, samo će ,,korov izrasti na grobu“, kao što sam pročitala u jednoga pisca. To je užasno! Čime, čime da povratim veru. Istina, ja sam verovala samo kada sam bila devojčica, mehanički, ništa ne misleći… Čime, čime da se dokaže; ja sam sada došla da kleknem pred Vas i da Vas molim za to. Jer ako ispustim i ovu priliku, onda mi do kraja života niko neće odgovoriti. Čime da se dokaže, kako da se ubedim? O, nesreće moje! Stojim i vidim oko sebe da je svima svejedno, gotovo svima, niko se o tome sada ne brine, samo ja jedina ne mogu to da podnesem . To je ubistveno, ubistveno!
– Nema sumnje, ubistveno je. Ali tu se ništa ne može dokazati, a moguće je ubediti se.
– Kako? Čime?
– Iskustvom aktivne ljubavi. Potrudite se da volite Vaše bližnje aktivno i neumorno. Koliko budete uspevali u ljubavi, toliko ćete se ubeđivati u egzistenciju Boga i besmrtnost Vaše duše. Ako postignete potpuno samoodricanje u ljubavi prema bližnjem, onda ćete nesumnjivo poverovati i nikakva sumnja neće moći da se prokrade u Vašu dušu. To je isprobano, to je tačno.
– Aktivnom ljubavi? Evo ponovo pitanje i takvo pitanje, takvo pitanje! Znate, ja tako volim čovečanstvo, da, verujte mi, ponekad maštam da napustim sve što imam, da ostavim Lise i postanem milosrdna sestra. Zatvorim oči, mislim i sanjarim, i u tim trenucima osećam u sebi neodoljivu snagu. Nikakve rane, nikakvi gnojavi čirevi ne bi me mogli uplašiti. Previjala bih i prala svojim rukama, bila bih dežurna pored tih patnika, spremna sam da ljubim te gnojave rane…
– I to je već mnogo i dobro što Vaš um sanjari o tome, a ne o nečemu drugom. I neočekivano će doista učiniti neko dobro delo.
– Da, ali da li bih ja mogla dugo izdržati u takvom životu? – vatreno i gotovo kao u ekstazi nastavila je dama. – To je glavno pitanje! To je za mene najmučnije pitanje. Ja zatvaram oči i pitam sebe: da li bi ti dugo izdržala na tom putu? I ako bolesnik, čije rane ti pereš, ne odgovori odmah zahvalnošću, već, naprotiv, počne da te muči svojim kaprisima, ne ceneći i ne poštujući tvoju čovekoljubivu službu, ako počne da viče na tebe, da grubo zahteva, čak da se žali nekom starešini (kao što se često dešava patnicima), šta onda? Nego, zamislite, ja sam to sa užasom već rešila: ako postoji nešto što bi odmah moglo ohladiti moju ,,aktivnu“ ljubav prema čovečanstvu, onda je to jedino nezahvalnost. Jednom reči, ja sam radnica za platu, ja tražim odmah platu, to jest pohvalu i platu za ljubav – ljubavlju. Drugačije ja nikog nisam sposobna da volim!
Hohlakova je bila u nastupu najiskrenijeg samobičevanja i kad je završila pogledala je starca sa izazovnom odlučnošću.
– To je sasvim isto s onim što mi je, istina već davno, ispričao jedan lekar – primetio je starac. – Bio je čovek već u godinama i neosporno pametan. Pričao je isto tako otvoreno, kao i Vi, mada šaleći se, ali tužno se šaleći; ja, kaže, volim čovečanstvo, ali čudim se samom sebi: što više volim čovečanstvo uopšte, to manje volim ljude konkretno, to jest posebno, kao pojedince. U snovima često sam, kaže, dolazio do strasnih pomisli o služenju čovečanstvu i možda bih stvarno pristao da me raspnu za ljude, kad bi to odjednom od mene tražili, međutim, ja nisam u stanju ni s kim da proživim dva dana u istoj sobi, i to znam iz iskustva. Čim je on blizu mene, već njegova ličnost pritiska moju sujetu i ograničava moju slobodu. Za dan i noć ja mogu omrznuti čak i najboljeg čoveka, samo zato što dugo jede u toku ručka, drugog zato što ima kijavicu i neprestano se useknjuje. Ja, kaže, postajem neprijatelj ljudima samo ako me dodirnu. Zato se uvek tako dešavalo: što sam više mrzeo ljude kao pojedince, utoliko je moja ljubav prema čovečanstvu uopšte postala vatrenija.
– Pa šta da se radi? Šta da se radi u takvom slučaju? Treba li zbog toga pasti u očajanje?
– Ne, jer je i to dovoljno što se zbog toga mučite. Uradite što možete i to će Vam se uzeti u obzir. Vi ste već mnogo učinili, jer ste mogli tako duboko i iskreno da poznate samu sebe! Ako ste i sa mnom sada govorili tako iskreno zato da biste, kao sada od mene, bili pohvaljeni za vašu istinitost, onda, naravno, nećete ništa postići u podvigu aktivne ljubavi; i tako će sve ostati samo na Vašim snovima i ceo život će proći kao priviđenje. Tada ćete, naravno, zaboraviti i na budući život i na kraju ćete se sami smiriti.
– Vi ste me dotukli! Ja sam tek sada, u ovom trenutku dok ste govorili, shvatila da sam stvarno očekivala samo Vašu pohvalu mojoj iskrenosti, kada sam Vam pričala o tome da neću moći izdržati nezahvalnost. Vi ste mi šapnuli ko sam, Vi ste me shvatili i mene samu sebi objasnili!
– Istinu govorite? E sada, posle Vašeg ovakvog priznanja, ja verujem da ste iskreni i dobrog srca. Ako ne postignete sreću, uvek pamtite da ste na dobrom putu i potrudite se da ne silazite s njega. Najvažnije je – izbegavajte laž, svaku laž, a naročito laganje samoj sebi. Pazite na svoju laž i kontrolišite je svaki čas, svaki trenutak. Izbegavajte gadljivost i prema drugima i prema sebi: to što Vam se čini gadnim u sebi, čisti se već samim tim što ste to primetili. Takođe, izbegavajte strah, mada je strah posledica svake laži. Ne plašite se nikada svoje malodušnosti u postizanju ljubavi, ne plašite se mnogo čak ni rđavih svojih postupaka. Žalim što Vam ne mogu reći ništa utešnije, jer aktivna ljubav, u poređenju sa onom iz maštanja, predstavlja surovu i zastrašujuću stvar. Sanjalačka ljubav čeka brzi podvig, brzo zadovoljenje i da ga svi posmatraju. Tu zaista dolazi dotle da čak i život čovek daje samo da ne bi dugo trajalo, da bi se što pre završilo, kao na sceni, i da ga svi gledaju i hvale. A aktivna ljubav je – rad i istrajnost, a za neke, možda, cela nauka.
Odlomak iz romana F. M. Dostojevskog ,,Braća Karamazovi“
