На данашњи дан 2016. године умро је Драган Николић, највећи шмекер српског филма. Великан српске кинематографије напустио нас је пре девет година и за собом оставио безброј култних улога. Супруга Милена Дравић, његова највећа љубав, преминула је 2018. године.
Рођен је 20. августа 1943. године. И добио је име Драгослав, које је, како је причао, “стајало само у личној карти” још од шездесетих година прошлог века.
Гага није желео да слави рођендан, јер је старији брат Мирослав, којег је обожавао, преминуо баш на дан када је Драгану био рођендан.
Често је говорио да би желео да Мирослав некако може да дође и слави с њим, због чега више није желео да прославља дан свог рођења.
Велике ударце за глумца донеле су и смрт мајке, за коју је био веома везан и коју је неговао заједно са супругом Миленом, али и великог глумца Боре Тодоровића са којим је скоро пола века био нераздвојан. Бора је преминуо две године пре Гаге.
Популарни Гага рођен је у Београду, где је и завршио глумачку Академију. У старту је оставио неизбрисив траг упечатљиво одиграном улогом беспосличара Џимија Барке у једном од најбољих српских филмова до данас, “Кад будем мртав и бео” (1967) Живојина Павловића. Нешто касније, снима се филм “Млад и здрав као ружа” (1971) – Гага је и овога пута сјајан у улози бунтовног момка (налик на Белмонда из Годаровог “До последњег даха”) који улази у жесток сукоб са законом у ондашњој СФРЈ. Овај дрско храбар филм Јована Јовановића годинама је био забрањен, па публика заправо није ни имала прилику да ужива у одличној глуми Драгана Николића све до почетка новог века.
Глумачки успон
Током седамдесетих и осамдесетих година нижу се бројне улоге у домаћим филмовима, ТВ серијама (незаобилазна улога Прлета у “Отписаним”), а све популарнији Гага постаје чак и водитељ забавних емисија на телевизији. Николића сви памте, између осталих, и по улози Флојда у “Националној класи” Горана Марковића.
Сјајна улога Влаха Алије у епском филму “Бановић Страхиња” (1981) донела му је неподељене похвале и вредне награде, међу којима и пулску “Златну арену” за најбољу мушку улогу. “Последњи круг у Монци”, урбана мелодрама у којој је Николић (благо речено) упечатљив у улози београдског “жестоког момка” из неких ранијих времена; филм који му трајно учвршћује имиџ харизматичног типа мангупске нарави који плени снагом карактера, елеганцијом али и брковима. Гагу Николића већ деценијама несумњиво убрајају у највеће шмекере на нашим просторима, упркос његовим годинама.
„И као Прле, и као Брана Флојд, Драган Николић једнако је зрачио, како је то Момо Капор приметио, шармом пунокрвног београдског момка са умереном дозом цинизма. Тај сензибилитет мангупа са асфалта није налик оном сетном бунтовништву Џемса Дина нити Брандовом неукротивом самотњаштву; Гага је у старту пуно ведрији, екстровертнији, његов шарм је рефлексија сентимента карактеристичног за Београд, Чубуру, Крст и Савамалу, много топлијег од оног са Бруклина или докова Менхетна. Можда је, у овом контексту, лик Уркета из “Последњег круга у Монци” (1989) изузетак који потврђује правило“, писао је о њему колумниста Младен Николић.
Омиљен међу публиком и колегама
Увек спреман за добро зезање али када затреба, без оклевања помаже у невољи, слепо се држећи кодекса части момака са београдских улица из неких давно прошлих времена. Све то, увезано са шмекерским ставом и осмехом који разоружава, Гагу је чинило неодољивим, како на екрану, тако и у животу. Био је заиста омиљен, међу колегама, девојкама, пријатељима, суграђанима; имати Гагу за пријатеља или макар познаника била је привилегија.
Драгана Николића изродио је југословенски “црни талас”. Наравно, његов Џими Барка из Павловићеве драме “Кад будем мртав и бео” (1967) постао је опште место не само у српској кинематографији већ и у колективном наслеђу бивше СФРЈ, као парадигма оне “друге стварности”, лишене дотеривања, шминке и лажног благостања као императива социјалистичког друштва.
Али ствар је, после Жике Павловића и његовог филма, отишла још даље са фамозним остварењем Јоце Јовановића “Млад и здрав као ружа” (1971), жигосаним као својеврсни “шок филм” за који се многи и данас питају како је уопште могуће да је успешно снимљен и завршен, а да актери нису допали робије.
Иако није био формално забрањен, једина позитив копија филма (која је приказана на пулском фестивалу тог лета) напросто је нестала, па је публика дочекала да га види тек 35 година касније, на ФЕСТ-у (рестауриран пронађени негатив). За ту епоху ултрабрза филмска прича о жестоком антихероју, момку који краде аутомобиле, јурца по друмовима и успут убија из пуке обести пружила је Гаги Николићу јединствену прилику да се “размаше” пред камером и креира вероватно најинтригантнијег крими лика којег је југословенски филм имао.
Свестран глумац
Поређење са Белмондовим ликом из антологијског Годаровог филма “До последњег даха” само се намеће, мада је Гагин Стеван за две класе бруталнији од симпатичног француског криминалца. Безобзирност и охолост коју је још увек млади Драган Николић тако темељно и аутентично дочарао практично је без преседана у филмовима снимљеним иза “гвоздене завесе” током читаве епохе комунизма у источној Европи.
Иако га сви памте највише и најрадије по улогама београдских шмекера, Драган Николић био је све само не типски глумац. Облачио је униформе официра, лекара, војног полицајца, глумио је свештеника, хоџу, филмског редитеља, певача, водитеља, фотографа, професора, газду, макроа, лопова, силеџију, политичара, агента ДБ-а, судију, на крају каријере и сељака (“Село гори…”)…
Неретко се од филмских аутора, али и глумаца може чути како им је јако тешко да се определе за своје најдраже дело, филм, улогу, па се ту негде појави и она фраза како је то исто као када питате родитеље које им је дете најдраже. Гага Николић се, по сопственом признању, за једну ролу посебно везао, била му је необично важна.
Улога коју публика није видела
Слободан Шијан у својој књизи “Филмус”, бавећи се судбином филма “Сеобе” (1989) Александра Петровића, једном од капиталних пројеката српске кинематографије у сваком смислу, помиње и своју личну епизоду са Драганом Николићем који је у “Сеобама” играо једну од три кључне улоге. Драган се својевремено Шијану поверио како је тај Петровићев филмски еп, цитирам, највеће разочарање његовог живота. Наиме, Гага је улогу капетана Павла Исаковича лично доживео као најзначајнију у читавој каријери, а онда, када је погледао финалну верзију “Сеоба” остао је шокиран чињеницом да се његов лик појављује у свега неколико кадрова.
Ипак, Саша Петровић у старту је пројекту приступио са идејом да у цугу сними материјал за два сукцесивна филма, по угледу на књижевни предложак M. Црњанског. Сплетом трагичних околности (смрт Петровићевог сина, која је на редитеља утицала девастирајуће, као и велика финансијска афера у вези са пословањем копродуцената што је довело до трајног прекида снимања), филм “Сеобе 2” никада није завршен по вољи аутора, а у том другом делу Павле Исакович је кључна фигура. Драган је много година касније дошао у прилику да погледа тзв. нулту копију поменутог наставка после чега је Шијану рекао да је тек у том тренутку схватио да је реч о ремек-делу.
И да тако неславно заврши та епска творевина, покушај да се направи ултимативни арт филм на тему страдања и потуцања српског народа између чекића и наковња, Османлија и Европе, Хабзбурга и Русије; да Гага скроји можда и улогу живота у филму који ни до данас публика није могла да види како доликује, на великом платну. Тако нешто могуће је ваљда само у Србији.
Буре Барута
Баш као што је само овде, међу нама, могућа (чак и нашироко разумљива) она епизода о кумовима, боксеру и његовом пајтосу Свети у Паскаљевићевом “Бурету барута” (1998).
Лазар Ристовски и Гага Николић један другом, без видљивог повода (а и шта ће им?), признају издају за издајом, од оних детињастих, па редом, све до највећих, језивих, нељудских. Ирационална пакост прераста у реалну мржњу, у ерупцију зла – деведесете, контрапункт сентименту оног Гагиног Београда из седамдесетих, “Образ уз образ” негде далеко у прошлости, баш као и Прле, Флојд, Марко из “Нешто између”…
И ту, у мраку деведесетих, Драган Николић моћно уверљив, иако сви у старту имамо проблем док га гледамо као антагонисту, јер Гага је то, синоним за шмекере, Чубуру, Атеље 212, “Косу”; а он, тај исти Бергер из “Косе” уверава нас својом глумом да може, да је уметник, да није рођен да буде Флојд, “паразит друштвени”, већ много више, много дубље, шире.
Симбол једне епохе
Онако као што нас је опчинио улогом “анадолског шејтана” Алије, па у сенку бацио једног Френка Нера, италијанског Роберта Редфорда. Какво провиђење је снашло хрватског синеасту и сликара Ватрослава Мимицу када је одлучио да тог црног ђавола у “Бановић Страхињи” (1982) да Гаги да га изваја? Па, за насловну улогу је добио једног Френка Нера, Југ Богдана је глумио велики немачки ас Герт Фребе, Алију је у таквој констелацији могао комотно да одигра, рецимо, Ален Делон. Али не – Мимица верује у Прлета, баш као што се ослонио на Шербеџију у кожи Алијиног слуђеног брата, дервиша Абдулаха, да би публика после свега уживала у тријумфалним плотунима из глумачког арсенала двојице шмекера наших, балканских. Гага је ту, у “Бановић Страхињи”, што би рекли данашњи клинци, објаснио.
Драган Николић је, заједно са свим оним ликовима које је извајао на филму и телевизији, симбол једне епохе, једног друштва, једног нарочитог сензибилитета, и сада, када је заувек отишао, постаје јасно да је то нешто остало иза нас, у све даљој прошлости, да тога више нема. Многи кажу како нас је 2016. напустио последњи шмекер, како више нема таквих људи.
Оплакивали су га и у свим суседним земљама, и у Сарајеву, Загребу, Љубљани, жалећи заправо за наивношћу минулог доба, за привидом безбрижности коју смо осећали одрастајући у ери Прлета, Флојда, па чак и оног злосрећног шлагер певача…
“Кад већ будем мртав и бео, ја бих ипак некако хтео да макар каква некаква светиљка будем”.
