Бивша затвореница усташког логора Јасеновац и дугогодишња председница бањалучког Удружења логораша Другог светског рата Добрила Кукољ преминула је 20. маја у Бањалуци у 94. години.
Учесници комеморација за жртве Јасеновца, дечјег логора у Сиску, Градини и других места страдања недужних људи, знали су је по обраћањима у којима је истицала потребу да се жртве, страдања и терор не забораве, али и потребу мира и слоге како се ратни ужаси не би поновили. Осим што је посетила многа стратишта, одржавала је бројна предавања у школама на подручју Бања Луке и шире, дајући велики допринос неговању културе памћења догађаја из Другог светског рата. Добрила Кукољ и њено удружење имали су квалитетну сарадњу са СНВ-ом по питању очувања сећања и комеморирања жртава.
Добрила Кукољ рођена је 30. јула 1932. године у селу Међеђи код Козарске Дубице. Као десетогодишња девојчица са својом породицом и осталим народом тог краја одведена је у Јасеновац у којем је била затворена три месеца. Била је једна међу више од 18 хиљада деце депортираних у јасеновачки логорски комплекс који је успела преживети највише уз помоћ Дајане Будисављевић.
“Најпре сам била у сабирном логору у Церовљанима, касније су ме пребацили у Уштицу, а одатле у Јасеновац где сам била три месеца, а имала сам тек 10 година. Тих страхота које сам тамо проживела и преживела не волим се нити сећати, јер одмах задрхтим и на неки начин све то поново доживљавам. Посећивала нас је Дајана Будисављевић и једнога дана некако ме извукла из логора и укрцала сам се у вагоне некаквог воза. Одвезли су нас у Пакрац и Дајана је мислила да смо спашени, али након пар дана поново сам враћена у Јасеновац. Поново ме Дајана извукла и укрцали су ме у затворене вагоне пуне деце за Сисак и одмах су нас, већ сутрадан, вратили опет у Јасеновац. На свим тим дугим бесмисленим вожњама гледала сам мајке када воз накратко стане, излазе из вагона и покапају своју умрлу децу одмах уз пругу. Тек трећи пут, воз у који ме је прокријумчарила Дајана Будисављевић, одвезао ме у слободу”, поделила је своје успомене Добрила.
Додељена је једној хрватској породици у селу Торањ код Пакраца, где је чувала стоку док су њена мајка и сестра биле код друге породице. “У почетку сам јела помало, окупали су ме и пресвукли. Преко дана сам била код њих, чувала стоку и слично, а по ноћи ишла спавати код мајке”, испричала је.
У Торњу су остали до септембра 1943. године кад су се вратили у Босну, а након перипетије и у своју још читаву кућу где су остале до Божића 1944. године, након чега пред усташама и Черкезима беже у село Војскову где остају до ослобођења, након чега се с мајком враћа кући.
“Моја сестра Јагода је оболела и преминула због преживљених стресова и страхова. Кад смо се вратили кући, тамо је све било спаљено, ништа нам није остало. А сазнале смо и да је мој брат Бошко страдао у логору Сајмиште. У логору Јасеновац убијено је 20 чланова моје породице. Остала сам готово сама. Зато ћу увек причати о томе”, знала је рећи.
Након рата као ратно сироче смештена је у интернат – дечји дом, где је завршила нижу гимназију, а онда наставила школовање у Бањој Луци. Одрадила је свој радни век, а касније се укључила у рад антифашиста и бивших логораша те говорила о доживљеном, написавши и књигу “Туга која траје цели живот”. За свој труд и рад добила је Повељу СУБНОР-а Републике Српске поводом Међународног дана старих лица, као и друга признања.
