Bivša zatvorenica ustaškog logora Jasenovac i dugogodišnja predsednica banjalučkog Udruženja logoraša Drugog svetskog rata Dobrila Kukolj preminula je 20. maja u Banjaluci u 94. godini.
Učesnici komemoracija za žrtve Jasenovca, dečjeg logora u Sisku, Gradini i drugih mesta stradanja nedužnih ljudi, znali su je po obraćanjima u kojima je isticala potrebu da se žrtve, stradanja i teror ne zaborave, ali i potrebu mira i sloge kako se ratni užasi ne bi ponovili. Osim što je posetila mnoga stratišta, održavala je brojna predavanja u školama na području Banja Luke i šire, dajući veliki doprinos negovanju kulture pamćenja događaja iz Drugog svetskog rata. Dobrila Kukolj i njeno udruženje imali su kvalitetnu saradnju sa SNV-om po pitanju očuvanja sećanja i komemoriranja žrtava.
Dobrila Kukolj rođena je 30. jula 1932. godine u selu Međeđi kod Kozarske Dubice. Kao desetogodišnja devojčica sa svojom porodicom i ostalim narodom tog kraja odvedena je u Jasenovac u kojem je bila zatvorena tri meseca. Bila je jedna među više od 18 hiljada dece deportiranih u jasenovački logorski kompleks koji je uspela preživeti najviše uz pomoć Dajane Budisavljević.
“Najpre sam bila u sabirnom logoru u Cerovljanima, kasnije su me prebacili u Ušticu, a odatle u Jasenovac gde sam bila tri meseca, a imala sam tek 10 godina. Tih strahota koje sam tamo proživela i preživela ne volim se niti sećati, jer odmah zadrhtim i na neki način sve to ponovo doživljavam. Posećivala nas je Dajana Budisavljević i jednoga dana nekako me izvukla iz logora i ukrcala sam se u vagone nekakvog voza. Odvezli su nas u Pakrac i Dajana je mislila da smo spašeni, ali nakon par dana ponovo sam vraćena u Jasenovac. Ponovo me Dajana izvukla i ukrcali su me u zatvorene vagone pune dece za Sisak i odmah su nas, već sutradan, vratili opet u Jasenovac. Na svim tim dugim besmislenim vožnjama gledala sam majke kada voz nakratko stane, izlaze iz vagona i pokapaju svoju umrlu decu odmah uz prugu. Tek treći put, voz u koji me je prokrijumčarila Dajana Budisavljević, odvezao me u slobodu”, podelila je svoje uspomene Dobrila.
Dodeljena je jednoj hrvatskoj porodici u selu Toranj kod Pakraca, gde je čuvala stoku dok su njena majka i sestra bile kod druge porodice. “U početku sam jela pomalo, okupali su me i presvukli. Preko dana sam bila kod njih, čuvala stoku i slično, a po noći išla spavati kod majke”, ispričala je.
U Tornju su ostali do septembra 1943. godine kad su se vratili u Bosnu, a nakon peripetije i u svoju još čitavu kuću gde su ostale do Božića 1944. godine, nakon čega pred ustašama i Čerkezima beže u selo Vojskovu gde ostaju do oslobođenja, nakon čega se s majkom vraća kući.
“Moja sestra Jagoda je obolela i preminula zbog preživljenih stresova i strahova. Kad smo se vratili kući, tamo je sve bilo spaljeno, ništa nam nije ostalo. A saznale smo i da je moj brat Boško stradao u logoru Sajmište. U logoru Jasenovac ubijeno je 20 članova moje porodice. Ostala sam gotovo sama. Zato ću uvek pričati o tome”, znala je reći.
Nakon rata kao ratno siroče smeštena je u internat – dečji dom, gde je završila nižu gimnaziju, a onda nastavila školovanje u Banjoj Luci. Odradila je svoj radni vek, a kasnije se uključila u rad antifašista i bivših logoraša te govorila o doživljenom, napisavši i knjigu “Tuga koja traje celi život”. Za svoj trud i rad dobila je Povelju SUBNOR-a Republike Srpske povodom Međunarodnog dana starih lica, kao i druga priznanja.
