Iako priča o rekordima Davorina Jenka nije ušla zvanično u Ginisovu knjigu, ili barem u čuvenu Riplijevu rubriku „Verovali ili ne“, ona i te kako zaslužuje da se ispripoveda. U istoriji su zabeležena samo dva slična primera.

Prvi je indijskog nobelovca Rabindranata Tagora. On 1911. piše pesmu „Jana gana mana“ („Ti si vladar umova svih ljudi“) na bengalskom jeziku, koja veliča koncept jedinstva u različitosti. Sam Tagor će komponovati muziku za nju. Pesma postaje zvanična himna Indije.

Tagor posthumno postaje autor još jedne himne. Tokom rata za oslobođenje Bangladeša 1961, ustaničko vođstvo za buduću himnu ove zemlje bira njegovu pesmu „Amar sonar Bangla“ („Moj zlatni Bengal“), napisanu još 1905. I jedna i druga himna su i danas zvanično u upotrebi.

Drugi rekord drži sovjetski pesnik Sergej Mihalkov, otac planetarno poznatih režisera Nikite Mihalkova i Andreja Končalovskog. Himna Sovjetskog Saveza je sve do Drugog svetskog rata bila „Internacionala“. Želeći da digne ratni moral, Staljin odlučuje da je zameni. Za pisanje stihova angažovan je Sergej Vladimirovič Mihalkov, koji je stvara zajedno koautorom teksta Elj-Registanom i kompozitorom Aleksandrom Aleksandrovim. Ova himna je zvanično usvojena 1944. godine. Ipak, do promene je došlo brzo. Nakon Staljinove smrti, stihovi u himni u kojima se on veliča postaju nepoželjni. Od 1955. himna se izvodi bez reči, a onda 1977. Mihalkov dobija zadatak da izmeni himnu. Staljin je iz teksta himne izbačen i ona će u takvom obliku opstati sve do raspada Sovjetskog Saveza.

Kako se nova ruska himna iz 1991. godine na melodiju Mihaila Glinke iz 1833. nije primila u narodu, Mihalkov opet dobija zadatak da na melodiju stare sovjetske himne napiše novi tekst. Tako 2000. godine on stvara novu rusku himnu, koja je i danas zvanična.

Davorin Jenko, svetski rekorder

Ipak, najveći rekorder po broju državnih himni je sasvim sigurno slovenački kompozitor Davorin Jenko. On 1872. komponuje pesmu „Bože pravde“, napisanu kao završnica pozorišnog komada Markova sablja koji je premijerno izveden u čast proslave punoletstva kneza Milana avgusta te godine. Na Jenkovu melodiju tekst je napisao autor komada Jovan Đorđević.

„Bože pravde“ je postala najpre nezvanična himna Kneževine Srbije, a zvanično je za himnu Kraljevine Srbije proglašena 1882. godine. Iako je nakon Majskog prevrata kralj Petar Karađorđević želeo da je promeni, ona 1909. opet postaje zvanična srpska himna. Posle Prvog svetskog rata ova kompozicija je deo himne Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a onda i Kraljevine Jugoslavije od 1929. do 1941.

„Bože pravde“ je 2009. godine izabrana za zvaničnu himnu Republike Srbije. Pesma je tokom decenija pretrpela niz izmena u tekstu kako bi se prilagodila trenutnim političkim okolnostima.

Osim srpske, Davorin Jenko je autor još jedne himne, slovenačke. Naime, on je 1860. napisao pesmu „Naprej zastave slave“, koja će postati deo himne Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, docnije i Kraljevine Jugoslavije. Naime, želeći da izrazi jedinstvo jugoslovenskih naroda, nova država je odabrala da prvi deo himne bude prva strofa pesme „Bože pravde“ Davorina Jenka, drugi deo je bila strofa iz hrvatske himne „Lijepa naša domovino“, a treći Jenkova pesma „Naprej zastave slave“. Tako je Jenko postao autor dve trećine himne Kraljevine Jugoslavije.

Zanimljivosti radi, i hrvatsku himnu je stvorio neko ko nije bio pripadnik većinske nacije. „Lijepu našu domovinu“ je komponovao srpski kompozitor Josif Runjanin, dok je tekst napisao Antun Mihanović.

Tokom Drugog svetskog rata „Naprej zastave slave“ bila je nezvanična himna Osvobodilne fronte Slovenije, početkom sedamdesetih postaje zvanična himna Socijalističke Republike Slovenije, sve dok 1989. nije zamenjena Prešernovom „Zdravicom“. Godine 1995. „Naprej zastave slave“ postaje zvanična himna vojske Slovenije, što je i danas.

Davorinu Jenku se pripisuje i autorstvo kompozicije crnogorske narodne himne „Onamo ‘namo“, koja je nastala 1867. na stihove kralja Nikole Petrovića (kao drugi autor kompozicije navodi se u izvorima i František Vimer). Iako je stekla veliku popularnost u narodu, zbog otpora Otomanske imperije koja se bunila protiv njenog sadržaja nikada nije postala zvanična državna himna. Iako je nakon osamostaljenja Crne Gore 2006. bila predložena za himnu, izabrana je druga pesma, „Oj svijetla majska zoro“.

Kada se zbroje svi podaci, Jenkove kompozicije su bile zvanične himne u čak šest država, jedne vojske, ali i nezvanične himne u četiri slučaja. Samo su ovi „ginisovski“ podaci dovoljni da Davorin Jenko ostane upamćen u istoriji naših prostora, ali on je, čak i ako se ovi rekordi ostave po strani, imao zanimljiv i izuzetno plodan život.

Horovođa u Beču i Pančevu

Davorin Jenko je rođen 1835. godine, u selu Dvorje u blizini gradića Cerklje na Gorenjskem, u porodici Andreja i Marije Jenko. Kršteno ime mu je bilo Martin i tako će se zvati sve do 1861, kada ga menja u Davorin.

Otac Andrej je bio gostioničar i trgovac vinom, tako da je porodica pripadala tadašnjoj višoj srednjoj klasi, što je Davorinu omogućilo dobro školovanje. Nakon završene osnovne škole u Cerknu pohađa gimnaziju u Ljubljani, sledeća stanica je viša gimnazija u Trstu, nakon koje slede studije u Beču koje otpočinje 1858. godine.

Iako od mladosti pokazuje veliki muzički dar, u Beču upisuje studije prava, najviše zbog toga što je bio prestar da pohađa studije muzike na Bečkom konzervatorijumu. Časove pevanja i kompozicije će zato pohađati privatno.

U tom trenutku u Beču je slovenačka zajednica u usponu. Nakon martovske revolucije 1848, koja je duboko potresla Habzburšku monarhiju, Slovenci počinju da se nacionalno bude, i to najviše u okviru tada snažnog panslovenskog pokreta. Tako se 1859. u Beču osniva Slovenačko pevačko društvo, prvo takve vrste, ali pošto tada gotovo da ne postoje pesme koje su komponovane na slovenačkom jeziku, one se prevode sa drugih slovenskih jezika.

Prvi horovođa bečkog Slovenačkog pevačkog društva bio je Davorin Jenko. Nakon jednogodišnjih privatnih časova, ali i prilježnog proučavanja partitura brojnih kompozicija i opera, Jenko ne samo da preuzima ulogu horovođe već i počinje da stvara originalne kompozicije.

Na osnovu stihova mladog pesnika Simona Jenka, Davorin komponuje pesmu „Naprej zastave slave“. Kako je sam docnije govorio, prvobitno nije mogao da pronađe dobro muzičko rešenje za stihove. Ipak, iznerviran jednim člankom u bečkim novinama u kom je slovenački jezik okarakterisan kao primitivan, on skoro u trenu stvara kompoziciju kao vojnu koračnicu.

Slava je odmah došla. Pesma koja je isprva bila namenjena pevačkom zboru postaje opštenarodno poznata i izvodi se u svim pokrajinama u kojima žive Slovenci, a stiče veliku popularnost i u Češkoj i Srbiji.

Ona je verovatno bila i ključni razlog što Jenko 1862. godine dobija poziv iz Pančeva da postane horovođa Srpskog crkvenog pevačkog društva. Na taj poziv odmah odgovara.

Iako je pokazao veliki entuzijazam, Jenkovi predlozi za unapređenje hora u Pančevu nisu naišli na plodno tle. Bio je to susret dva sveta – već proslavljenog mladog horovođe iz središta carevine i uspavanog graničnog gradića monarhije. Najveći kamen spoticanja bila je Jenkova borba protiv diletantizma i pokušaj da repertoar hora obogati umetnički vrednijim kompozicijama. Pojedini izvori navode da je do rastanka Pančeva i Jenka definitivno došlo 1865, i to zbog njegovog nastupa na koncertu Nemačkog pevačkog društva, što srpska uprava nikako nije mogla da prihvati.

U Beogradu

Sličnu situaciju će zateći u Beogradu kada bude prihvatio poziv Beogradskog pevačkog društva da nakon smrti Kornelija Stankovića postane njihov horovođa. Iako se i u Beogradu sreće sa sličnim otporima, Jenko uspeva da obogati horski repertoar brojnim delima savremenih čeških, hrvatskih i srpskih kompozitora, kao i da profesionalizuje rad pevačkog društva koje postaje jedna od najznačajnijih kulturnih ustanova u Srbiji tog vremena.

Njegov rad je brzo prepoznat i on već 1865. godine postaje član Srpskog učenog društva, preteče Srpske akademije nauke i umetnosti. To ipak ne znači da su nevolje za njega nestale. Pored borbe za profesionalizaciju horskog života, Jenko se koncepcijski razilazi sa upravom hora. Dok ona želi da stvori instituciju koja će pratiti nacionalnu emancipaciju i državno osamostaljenje Srbije, Jenko se zalaže za panslavizam, želeći svestrani horski program u kome će biti zastupljena dela svih slovenskih naroda.

Sukob je išao dotle da je Stevan Todorović, jedan od najčuvenijih srpskih slikara tog vremena, zahtevao neodložno proterivanje Jenka iz pevačkog društva. Tome se oštro suprotstavio Stevan Stojanović Mokranjac, govoreći o preporodu koje je društvo zadobilo pod Jenkovim vođstvom. Upravo će Mokranjac naslediti Jenka na mestu horovođe Beogradskog pevačkog društva, uvek pozitivno govoreći o radu svog prethodnika.

Jenkov odlazak iz Beograda u Prag 1870. predstavlja prekretnicu u njegovoj karijeri. Nakon usavršavanja u komponovanju vraća se u Beograd i postaje kapelnik hora nedavno otvorenog Narodnog pozorišta, a ubrzo i dirigent pozorišnog orkestra.

Po povratku u Beograd počinje da stvara brojne kompozicije koje postaju osnova tadašnje srpske muzike. Komponovao je muziku za preko osamdeset pozorišnih komada, među kojima su najpoznatiji Đido, Pribislav i Božana, Seoska lola, Potera… Iako se ovi komadi gotovo po pravilu bave temama iz srpske nacionalne istorije, Jenko ostaje dosledan svojim panslovenskim idejama, i to umećući u svoje kompozicije brojne motive iz folklora slovenskih naroda.

Pamtljive i melodične pesme neretko izlaze iz okvira pozorišnog života i postaju popularni narodni napevi, kakav je bio slučaj sa pesmama „Gde si, dušo, gde si, rano“, „Za tobom moje srce žudi“, „Sabljo moja dimiskijo“, koje se i danas izvode i najčešće smatraju srpskim tradicionalima.

Najveći uspeh će Jenku doneti komad Markova sablja, nastao na osnovu teksta Jovana Đorđevića. On muziku za ovu predstavu piše na molbu kneza Milana Obrenovića, kako bi se njom izrazila nacionalna osećanja i povećala podrška kraljevskoj dinastiji. Đorđević je za komad bio najviše inspirisan Zmajevom čuvenom satiričnom pesmom „Jututunska narodna himna“, želeći da načini njen svojevrsni antipod. U poslednjoj sceni komada glumci se okupljaju oko slike mladog kralja i pevaju svečanu pesmu „Bože pravde“.

Predstava je premijerno izvedena u Narodnom pozorištu 1872. na proslavi punoletstva Milana Obrenovića. Doživela je trenutni uspeh. Još važnije, pesma „Bože pravde“ se odmah prihvata kao narodna himna – ostalo je zabeleženo da je publika tokom svakog njenog izvođenja ustajala. Pesma je nedugo zatim postala i zvanična državna himna.

Fatalna ljubav

Krajem sedamdesetih godina devetnaestog veka Davorin Jenko upoznaje Velu Nigrinovu, slovenačku glumicu češko-nemačkog porekla. Njen glumački talenat je opčinio ljubljansku publiku, ali i Jenka. On joj nudi prelazak u Narodno pozorište u Beogradu, što će Vela prihvatiti. Bio je to početak jedne velike glumačke karijere, ali i ništa manje ljubavi. Iako je Jenko od nje bio stariji čak 27 godina, savremenici govore da su imali skladan odnos.

Vela je u Narodnom pozorištu debitovala 1882. godine i danas se ubraja u red glumica koje su ostvarile najveći broj uloga u istoriji beogradskih pozorišta, preko četiri stotine. Kurioziteta radi, po podacima pozorišne istoričarke Olge Milovanović, od otvaranja Narodnog pozorišta do 1908. godine, u Beogradu je tokom četiri decenije održano 980 premijera novih predstava, što znači da je Vela igrala u gotovo polovini njih. Sa uspehom se oprobala u svim dramskim žanrovima, igrajući junakinje sa dijametralno suprotnim karakterima. Najveću slavu joj je donela uloga u predstavi Dama sa kamelijama.

Često je glumila i na sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, a gostovala je u pozorištima u Zagrebu, Sofiji, Ljubljani i Pragu. Milan Grol je o njenoj meteorskoj karijeri napisao: „Mladost, lepota, blagonaklona sudbina, i povrh svega jedna epoha u pozorištu, kakvu nije imala sreću da proživi nijedna njena prethodnica niti će doživeti ikoja naslednica.“

Iako je po dolasku u Beograd Vela Nigrinova imala problema da se uklopi u sredinu, prvenstveno zbog nepoznavanja jezika, brzo je uspela da uđe u centar pažnje srpske prestonice. Ostalo je zapamćeno da je bila neodvojivi deo glumačkih boemskih okupljanja u Skadarliji, družeći se Dobricom Milutinovićem, Čiča Ilijom Stanojevićem, Žankom Stokić i drugima.

Kolika je bila njena popularnost govore i činjenice da je postala junakinja jednog od prvih beogradskih modnih „foto-sešna“, ali i da je pozivana da postane dvorska dama kraljice Natalije Obrenović. Tokom Srpsko-bugarskog rata 1885. bila je dobrovoljna bolničarka.

Ukoliko je verovati pričama savremenika, u nju su bili fatalno zaljubljeni mnogi ugledni Beograđani. Tako se ispredala priča da su dva ministra zbog nje završila na dvoboju, kao i da joj se pisac Janko Veselinović dugo i bezuspešno udvarao. Upravo njoj je posvetio glavnu žensku ulogu u svojoj drami Đido. Legende govore i da je Antun Gustav Matoš bio fatalno zaljubljen u Velu, posvećujući joj pesmu „Bogorodica i Donator“.

Ipak, ta udvaranja nisu uticala na skladan život Vele i Davorina. Jenko kupuje kuću u Dositejevoj ulici broj 33, u blizini Narodnog pozorišta, gde će živeti zajedno sve do 1908. godine. Svoju intimu su čuvali od javnosti, tako da čaršija nije uspela da sazna gotovo nijedan detalj iz njihovog privatnog života. Ono što se zna je činjenica da su i Vela i Davorin za vreme zajedničkog života dosegli profesionalne vrhunce. Dok ona postaje najveća zvezda beogradske pozorišne scene, on komponuje niz komada koji doživljaju ogroman uspeh, među kojima je i prva srpska opereta Vračara. Jenko je pored pozorišnog rada bio posvećen i sakupljanju srpskih i slovenačkih narodnih pesama.

Vrhunac Jenkove profesionalne karijere je ulazak u Kraljevsku srpsku akademiju 1887. godine, kao jedan od njenih prvih 15 članova, i prvi muzički stvaralac na našim prostorima koji je postao akademik.

U penziju je otišao u martu 1902. godine. Živeo je od tada povučeno i mirno. Vreme je najčešće provodio u Beogradu, sa izuzetkom letnjih meseci, kada je sa Velom odlazio u rodno Cerklje na odmor. Odlasci u Sloveniju će posebno učestati kada Veli bude dijagnosticirano teško srčano oboljenje.

Razlog za Jenkovo potpuno povlačenje iz javnosti delom je bila i dinastička smena u Majskom prevratu 1903. godine. On je vrhunac svoje profesionalne karijere ostvario tokom vladavine Obrenovića, pa je nerado gledao na ovu promenu.  Zbog toga je poslednje beogradske godine Jenko proveo u svojevrsnom „unutrašnjem egzilu“. Kralj Petar Karađorđević je zato dugo hteo da promeni himnu „Bože pravde“, ali je ipak 1908. odlučio da je zadrži.

Povratak u Sloveniju

Smrt Vele Nigrinove 1908. u 46. godini života bio je težak udarac za Jenka. Nakon njene sahrane, kojoj su prisustvovale hiljade Beograđana, Jenko se potpuno povlači u sebe. O međusobnoj privrženosti Vele i Jenka govore i testamenti koje su oboje napisali 1906. godine. Jenko gotovo svu svoju imovinu ostavlja Veli, a isto čini i Vela određujući Jenka za svog jedinog naslednika.

Kako savremenici govore, pošto nije mogao da podnese teret uspomena koji ga je u Beogradu pritiskao, Davorin Jenko odlučuje da napusti Srbiju. Godine 1909. prodaje kuću u Dositejevoj ulici i vraća se u rodnu Sloveniju. Beogradska kuća Davorina Jenka je docnije srušena i na njenom mestu je podignuta nova zgrada. Na njoj danas ne postoji spomen-tabla sa informacijom da je kompozitor srpske himne Davorin Jenko živeo na ovoj adresi.

U Sloveniji su ga dočekale proslave pedesetogodišnjice pesme „Naprej zastave slave“, koja je u međuvremenu postala nezvanična slovenačka himna. Slovenačke novine o Jenku pišu slaveći ga kao najznačajnijeg srpsko-slovenačkog kompozitora.

Za vreme mandata Ivana Tavčara na mestu gradonačelnika Ljubljane, Jenko postaje počasni građanin Ljubljane i član niza muzičkih i drugih udruženja. Kupuje kuću u centru Ljubljane, ali živi krajnje povučeno. Tek s vremena na vreme prisustvuje kulturnim događajima, ali ne učestvuje u političkom i društvenom životu.

Ne zna se kako je na njega uticao početak Prvog svetskog rata i ofanziva Austrougarske na Srbiju. Zna se da je tada već bio u teškom zdravstvenom stanju. Do Jenka verovatno nije  stigla ni vest da je njegov veliki prijatelj i beogradski kolega Stevan Stojanović Mokranjac preminuo krajem septembra 1914. u izbeglištvu u Skoplju. I Jenko uskoro odlazi. Preminuo je u Ljubljani 25. novembra 1914. godine u 79. godini života. Tako je srpska muzika u jesen 1914. ostala bez dva najveća kompozitora tog vremena.

Zbog uzavrele ratne atmosfere, austrougarske vlasti ne dozvoljavaju zvanični ispraćaj i govore na sahrani, bojeći se mogućeg izliva antiaustrijskih osećanja.  Davorin Jenko je sahranjen na ljubljanskom groblju uz izvođenje posmrtne pesme „Blagor mu“, koju je sam komponovao. U pogrebnoj povorci je bio i gradonačelnik Ljubljane Ivan Tavčar.

Testamentarna volja Davorina Jenka, napisana ćirilicom, u kojoj je deo nasledstva namenio školovanju siromašnih srpskih studenata, oborena je od strane austrougarskog ministarstva pravde, i to pod paskom da su Srbija i Austrougarska u ratnom stanju i da je samim tim svaki međunarodni pravni sporazum nevažeći.

Zaostavština

Nakon Prvog svetskog rata, Davorin Jenko postaje jedna od ikona jugoslovenskog zajedništva. Njegove kompozicije postaju deo zvanične himne Kraljevine Jugoslavije, a samom Jenku se posvećuje niz proslava i javnih komemoracija. Podižu mu se spomen-ploče i spomenici u celoj Jugoslaviji. Tako se, recimo, ispred Srednje muzičke i baletske škole u Ljubljani u međuratnom periodu, u Aleji skladatelja prave spomenici, pored ostalih, Jenku i Mokranjcu, i to po projektu čuvenog arhitekte Jože Plečnika.

I nakon Drugog svetskog rata Davorin Jenko ostaje simbol jugoslovenstva i srpsko-slovenačkih veza. Godine 1951. jedna od najvećih beogradskih muzičkih škola dobija njegovo ime.

Ipak, kako je vreme prolazilo, Davorin Jenko je sve više tonuo u zaborav. Izuzev retkim posvećenicima, njegov muzički opus je ostao u potpunosti nepoznat. Već decenijama se nijedan Jenkov komad nije igrao u pozorištima, a njegove kompozicije se izvode sporadično, i to uglavnom u prigodnim prilikama, tokom obeležavanja godišnjica.

S druge strane, Davorin Jenko je, eto malo paradoksa, osim što je verovatno najveći simbol srpsko-slovenačkih veza, sigurno najizvođeniji i srpski i slovenački kompozitor današnjice. Dovoljno je samo prisetiti se rekorda s početka teksta.