Иако прича о рекордима Даворина Јенка није ушла званично у Гинисову књигу, или барем у чувену Риплијеву рубрику „Веровали или не“, она и те како заслужује да се исприповеда. У историји су забележена само два слична примера.

Први је индијског нобеловца Рабиндраната Тагорa. Он 1911. пише песму „Jana gana mana“ („Ти си владар умова свих људи“) на бенгалском језику, која велича концепт јединства у различитости. Сам Тагор ће компоновати музику за њу. Песма постаје званична химна Индије.

Тагор постхумно постаје аутор још једне химне. Током рата за ослобођење Бангладеша 1961, устаничко вођство за будућу химну ове земље бира његову песму „Amar sonar Bangla“ („Мој златни Бенгал“), написану још 1905. И једна и друга химна су и данас званично у употреби.

Други рекорд држи совјетски песник Сергеј Михалков, отац планетарно познатих режисера Никите Михалкова и Андреја Кончаловског. Химна Совјетског Савеза је све до Другог светског рата била „Интернационала“. Желећи да дигне ратни морал, Стаљин одлучује да је замени. За писање стихова ангажован је Сергеј Владимирович Михалков, који је ствара заједно коаутором текста Ељ-Регистаном и композитором Александром Александровим. Ова химна је званично усвојена 1944. године. Ипак, до промене је дошло брзо. Након Стаљинове смрти, стихови у химни у којима се он велича постају непожељни. Од 1955. химна се изводи без речи, а онда 1977. Михалков добија задатак да измени химну. Стаљин је из текста химне избачен и она ће у таквом облику опстати све до распада Совјетског Савеза.

Како се нова руска химна из 1991. године на мелодију Михаила Глинке из 1833. није примила у народу, Михалков опет добија задатак да на мелодију старе совјетске химне напише нови текст. Тако 2000. године он ствара нову руску химну, која је и данас званична.

Даворин Јенко, светски рекордер

Ипак, највећи рекордер по броју државних химни је сасвим сигурно словеначки композитор Даворин Јенко. Он 1872. компонује песму „Боже правде“, написану као завршница позоришног комада Маркова сабља који је премијерно изведен у част прославе пунолетства кнеза Милана августа те године. На Јенкову мелодију текст је написао аутор комада Јован Ђорђевић.

„Боже правде“ је постала најпре незванична химна Кнежевине Србије, а званично је за химну Краљевине Србије проглашена 1882. године. Иако је након Мајског преврата краљ Петар Карађорђевић желео да је промени, она 1909. опет постаје званична српска химна. После Првог светског рата ова композиција је део химне Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а онда и Краљевине Југославије од 1929. до 1941.

„Боже правде“ је 2009. године изабрана за званичну химну Републике Србије. Песма је током деценија претрпела низ измена у тексту како би се прилагодила тренутним политичким околностима.

Осим српске, Даворин Јенко је аутор још једне химне, словеначке. Наиме, он је 1860. написао песму „Напреј заставе славе“, која ће постати део химне Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, доцније и Краљевине Југославије. Наиме, желећи да изрази јединство југословенских народа, нова држава је одабрала да први део химне буде прва строфа песме „Боже правде“ Даворина Јенка, други део је била строфа из хрватске химне „Лијепа наша домовино“, а трећи Јенкова песма „Напреј заставе славе“. Тако је Јенко постао аутор две трећине химне Краљевине Југославије.

Занимљивости ради, и хрватску химну је створио неко ко није био припадник већинске нације. „Лијепу нашу домовину“ је компоновао српски композитор Јосиф Руњанин, док је текст написао Антун Михановић.

Током Другог светског рата „Напреј заставе славе“ била је незванична химна Освободилне фронте Словеније, почетком седамдесетих постаје званична химна Социјалистичке Републике Словеније, све док 1989. није замењена Прешерновом „Здравицом“. Године 1995. „Напреј заставе славе“ постаје званична химна војске Словеније, што је и данас.

Даворину Јенку се приписује и ауторство композиције црногорске народне химне „Онамо ‘намо“, која је настала 1867. на стихове краља Николе Петровића (као други аутор композиције наводи се у изворима и Франтишек Вимер). Иако је стекла велику популарност у народу, због отпора Отоманске империје која се бунила против њеног садржаја никада није постала званична државна химна. Иако је након осамостаљења Црне Горе 2006. била предложена за химну, изабрана је друга песма, „Ој свијетла мајска зоро“.

Када се зброје сви подаци, Јенкове композиције су биле званичне химне у чак шест држава, једне војске, али и незваничне химне у четири случаја. Само су ови „гинисовски“ подаци довољни да Даворин Јенко остане упамћен у историји наших простора, али он је, чак и ако се ови рекорди оставе по страни, имао занимљив и изузетно плодан живот.

Хоровођа у Бечу и Панчеву

Даворин Јенко је рођен 1835. године, у селу Дворје у близини градића Церкље на Горењскем, у породици Андреја и Марије Јенко. Крштено име му је било Мартин и тако ће се звати све до 1861, када га мења у Даворин.

Отац Андреј је био гостионичар и трговац вином, тако да је породица припадала тадашњој вишој средњој класи, што је Даворину омогућило добро школовање. Након завршене основне школе у Церкну похађа гимназију у Љубљани, следећа станица је виша гимназија у Трсту, након које следе студије у Бечу које отпочиње 1858. године.

Иако од младости показује велики музички дар, у Бечу уписује студије права, највише због тога што је био престар да похађа студије музике на Бечком конзерваторијуму. Часове певања и композиције ће зато похађати приватно.

У том тренутку у Бечу је словеначка заједница у успону. Након мартовске револуције 1848, која је дубоко потресла Хабзбуршку монархију, Словенци почињу да се национално буде, и то највише у оквиру тада снажног пансловенског покрета. Тако се 1859. у Бечу оснива Словеначко певачко друштво, прво такве врсте, али пошто тада готово да не постоје песме које су компоноване на словеначком језику, оне се преводе са других словенских језика.

Први хоровођа бечког Словеначког певачког друштва био је Даворин Јенко. Након једногодишњих приватних часова, али и приљежног проучавања партитура бројних композиција и опера, Јенко не само да преузима улогу хоровође већ и почиње да ствара оригиналне композиције.

На основу стихова младог песника Симона Јенка, Даворин компонује песму „Напреј заставе славе“. Како је сам доцније говорио, првобитно није могао да пронађе добро музичко решење за стихове. Ипак, изнервиран једним чланком у бечким новинама у ком је словеначки језик окарактерисан као примитиван, он скоро у трену ствара композицију као војну корачницу.

Слава је одмах дошла. Песма која је испрва била намењена певачком збору постаје општенародно позната и изводи се у свим покрајинама у којима живе Словенци, а стиче велику популарност и у Чешкој и Србији.

Она је вероватно била и кључни разлог што Јенко 1862. године добија позив из Панчева да постане хоровођа Српског црквеног певачког друштва. На тај позив одмах одговара.

Иако је показао велики ентузијазам, Јенкови предлози за унапређење хора у Панчеву нису наишли на плодно тле. Био је то сусрет два света – већ прослављеног младог хоровође из средишта царевине и успаваног граничног градића монархије. Највећи камен спотицања била је Јенкова борба против дилетантизма и покушај да репертоар хора обогати уметнички вреднијим композицијама. Поједини извори наводе да је до растанка Панчева и Јенка дефинитивно дошло 1865, и то због његовог наступа на концерту Немачког певачког друштва, што српска управа никако није могла да прихвати.

У Београду

Сличну ситуацију ће затећи у Београду када буде прихватио позив Београдског певачког друштва да након смрти Корнелија Станковића постане њихов хоровођа. Иако се и у Београду среће са сличним отпорима, Јенко успева да обогати хорски репертоар бројним делима савремених чешких, хрватских и српских композитора, као и да професионализује рад певачког друштва које постаје једна од најзначајнијих културних установа у Србији тог времена.

Његов рад је брзо препознат и он већ 1865. године постаје члан Српског ученог друштва, претече Српске академије науке и уметности. То ипак не значи да су невоље за њега нестале. Поред борбе за професионализацију хорског живота, Јенко се концепцијски разилази са управом хора. Док она жели да створи институцију која ће пратити националну еманципацију и државно осамостаљење Србије, Јенко се залаже за панславизам, желећи свестрани хорски програм у комe ће бити заступљена дела свих словенских народа.

Сукоб је ишао дотле да је Стеван Тодоровић, један од најчувенијих српских сликара тог времена, захтевао неодложно протеривање Јенка из певачког друштва. Томе се оштро супротставио Стеван Стојановић Мокрањац, говорећи о препороду које је друштво задобило под Јенковим вођством. Управо ће Мокрањац наследити Јенка на месту хоровође Београдског певачког друштва, увек позитивно говорећи о раду свог претходника.

Јенков одлазак из Београда у Праг 1870. представља прекретницу у његовој каријери. Након усавршавања у компоновању враћа се у Београд и постаје капелник хора недавно отвореног Народног позоришта, а убрзо и диригент позоришног оркестра.

По повратку у Београд почиње да ствара бројне композиције које постају основа тадашње српске музике. Компоновао је музику за преко осамдесет позоришних комада, међу којима су најпознатији Ђидо, Прибислав и Божана, Сеоска лола, Потера… Иако се ови комади готово по правилу баве темама из српске националне историје, Јенко остаје доследан својим пансловенским идејама, и то умећући у своје композиције бројне мотиве из фолклора словенских народа.

Памтљиве и мелодичне песме неретко излазе из оквира позоришног живота и постају популарни народни напеви, какав је био случај са песмама „Где си, душо, где си, рано“, „За тобом моје срце жуди“, „Сабљo моја димискијо“, које се и данас изводе и најчешће сматрају српским традиционалима.

Највећи успех ће Јенку донети комад Маркова сабља, настао на основу текста Јована Ђорђевића. Он музику за ову представу пише на молбу кнеза Милана Обреновића, како би се њом изразила национална осећања и повећала подршка краљевској династији. Ђорђевић је за комад био највише инспирисан Змајевом чувеном сатиричном песмом „Јутутунска народна химна“, желећи да начини њен својеврсни антипод. У последњој сцени комада глумци се окупљају око слике младог краља и певају свечану песму „Боже правде“.

Представа је премијерно изведена у Народном позоришту 1872. на прослави пунолетства Милана Обреновића. Доживела је тренутни успех. Још важније, песма „Боже правде“ се одмах прихвата као народна химна – остало је забележено да је публика током сваког њеног извођења устајала. Песма је недуго затим постала и званична државна химна.

Фатална љубав

Крајем седамдесетих година деветнаестог века Даворин Јенко упознаје Велу Нигринову, словеначку глумицу чешко-немачког порекла. Њен глумачки таленат је опчинио љубљанску публику, али и Јенка. Он јој нуди прелазак у Народно позориште у Београду, што ће Вела прихватити. Био је то почетак једне велике глумачке каријере, али и ништа мање љубави. Иако је Јенко од ње био старији чак 27 година, савременици говоре да су имали складан однос.

Вела је у Народном позоришту дебитовала 1882. године и данас се убраја у ред глумица које су оствариле највећи број улога у историји београдских позоришта, преко четири стотине. Куриозитета ради, по подацима позоришне историчарке Олге Миловановић, од отварања Народног позоришта до 1908. године, у Београду је током четири деценије одржано 980 премијера нових представа, што значи да је Вела играла у готово половини њих. Са успехом се опробала у свим драмским жанровима, играјући јунакиње са дијаметрално супротним карактерима. Највећу славу јој је донела улога у представи Дама са камелијама.

Често је глумила и на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду, а гостовала је у позориштима у Загребу, Софији, Љубљани и Прагу. Милан Грол је о њеној метеорској каријери написао: „Младост, лепота, благонаклона судбина, и поврх свега једна епоха у позоришту, какву није имала срећу да проживи ниједна њена претходница нити ће доживети икоја наследница.“

Иако је по доласку у Београд Вела Нигринова имала проблема да се уклопи у средину, првенствено због непознавања језика, брзо је успела да уђе у центар пажње српске престонице. Остало је запамћено да је била неодвојиви део глумачких боемских окупљања у Скадарлији, дружећи се Добрицом Милутиновићем, Чича Илијом Станојевићем, Жанком Стокић и другима.

Колика је била њена популарност говоре и чињенице да је постала јунакиња једног од првих београдских модних „фото-сешна“, али и да је позивана да постане дворска дама краљице Наталије Обреновић. Током Српско-бугарског рата 1885. била је добровољна болничарка.

Уколико је веровати причама савременика, у њу су били фатално заљубљени многи угледни Београђани. Тако се испредала прича да су два министра због ње завршила на двобоју, као и да јој се писац Јанко Веселиновић дуго и безуспешно удварао. Управо њој је посветио главну женску улогу у својој драми Ђидо. Легенде говоре и да је Антун Густав Матош био фатално заљубљен у Велу, посвећујући јој песму „Богородица и Донатор“.

Ипак, та удварања нису утицала на складан живот Веле и Даворина. Јенко купује кућу у Доситејевој улици број 33, у близини Народног позоришта, где ће живети заједно све до 1908. године. Своју интиму су чували од јавности, тако да чаршија није успела да сазна готово ниједан детаљ из њиховог приватног живота. Оно што се зна је чињеница да су и Вела и Даворин за време заједничког живота досегли професионалне врхунце. Док она постаје највећа звезда београдске позоришне сцене, он компонује низ комада који доживљају огроман успех, међу којима је и прва српска оперета Врачара. Јенко је поред позоришног рада био посвећен и сакупљању српских и словеначких народних песама.

Врхунац Јенкове професионалне каријере је улазак у Краљевску српску академију 1887. године, као један од њених првих 15 чланова, и први музички стваралац на нашим просторима који је постао академик.

У пензију је отишао у марту 1902. године. Живео је од тада повучено и мирно. Време је најчешће проводио у Београду, са изузетком летњих месеци, када је са Велом одлазио у родно Церкље на одмор. Одласци у Словенију ће посебно учестати када Вели буде дијагностицирано тешко срчано обољење.

Разлог за Јенково потпуно повлачење из јавности делом је била и династичка смена у Мајском преврату 1903. године. Он је врхунац своје професионалне каријере остварио током владавине Обреновића, па је нерадо гледао на ову промену.  Због тога је последње београдске године Јенко провео у својеврсном „унутрашњем егзилу“. Краљ Петар Карађорђевић је зато дуго хтео да промени химну „Боже правде“, али је ипак 1908. одлучио да је задржи.

Повратак у Словенију

Смрт Веле Нигринове 1908. у 46. години живота био је тежак ударац за Јенка. Након њене сахране, којој су присуствовале хиљаде Београђана, Јенко се потпуно повлачи у себе. О међусобној привржености Веле и Јенка говоре и тестаменти које су обоје написали 1906. године. Јенко готово сву своју имовину оставља Вели, а исто чини и Вела одређујући Јенка за свог јединог наследника.

Како савременици говоре, пошто није могао да поднесе терет успомена који га је у Београду притискао, Даворин Јенко одлучује да напусти Србију. Године 1909. продаје кућу у Доситејевој улици и враћа се у родну Словенију. Београдска кућа Даворина Јенка је доцније срушена и на њеном месту је подигнута нова зграда. На њој данас не постоји спомен-табла са информацијом да је композитор српске химне Даворин Јенко живео на овој адреси.

У Словенији су га дочекале прославе педесетогодишњице песме „Напреј заставе славе“, која је у међувремену постала незванична словеначка химна. Словеначке новине о Јенку пишу славећи га као најзначајнијег српско-словеначког композитора.

За време мандата Ивана Тавчара на месту градоначелника Љубљане, Јенко постаје почасни грађанин Љубљане и члан низа музичких и других удружења. Купује кућу у центру Љубљане, али живи крајње повучено. Тек с времена на време присуствује културним догађајима, али не учествује у политичком и друштвеном животу.

Не зна се како је на њега утицао почетак Првог светског рата и офанзива Аустроугарске на Србију. Зна се да је тада већ био у тешком здравственом стању. До Јенка вероватно није  стигла ни вест да је његов велики пријатељ и београдски колега Стеван Стојановић Мокрањац преминуо крајем септембра 1914. у избеглиштву у Скопљу. И Јенко ускоро одлази. Преминуо је у Љубљани 25. новембра 1914. године у 79. години живота. Тако је српска музика у јесен 1914. остала без два највећа композитора тог времена.

Због узавреле ратне атмосфере, аустроугарске власти не дозвољавају званични испраћај и говоре на сахрани, бојећи се могућег излива антиаустријских осећања.  Даворин Јенко је сахрањен на љубљанском гробљу уз извођење посмртне песме „Благор му“, коју је сам компоновао. У погребној поворци је био и градоначелник Љубљане Иван Тавчар.

Тестаментарна воља Даворина Јенка, написана ћирилицом, у којој је део наследства наменио школовању сиромашних српских студената, оборена је од стране аустроугарског министарства правде, и то под паском да су Србија и Аустроугарска у ратном стању и да је самим тим сваки међународни правни споразум неважећи.

Заоставштина

Након Првог светског рата, Даворин Јенко постаје једна од икона југословенског заједништва. Његове композиције постају део званичне химне Краљевине Југославије, а самом Јенку се посвећује низ прослава и јавних комеморација. Подижу му се спомен-плоче и споменици у целој Југославији. Тако се, рецимо, испред Средње музичке и балетске школе у Љубљани у међуратном периоду, у Алеји складатеља праве споменици, поред осталих, Јенку и Мокрањцу, и то по пројекту чувеног архитекте Јоже Плечника.

И након Другог светског рата Даворин Јенко остаје симбол југословенства и српско-словеначких веза. Године 1951. једна од највећих београдских музичких школа добија његово име.

Ипак, како је време пролазило, Даворин Јенко је све више тонуо у заборав. Изузев ретким посвећеницима, његов музички опус је остао у потпуности непознат. Већ деценијама се ниједан Јенков комад није играо у позориштима, а његове композиције се изводе спорадично, и то углавном у пригодним приликама, током обележавања годишњица.

С друге стране, Даворин Јенко је, ето мало парадокса, осим што је вероватно највећи симбол српско-словеначких веза, сигурно најизвођенији и српски и словеначки композитор данашњице. Довољно је само присетити се рекорда с почетка текста.