Прошло је тачно двадесет и седам година од тренутка када су НАТО бомбе угасиле живот трогодишње Милице Ракић. Те трагичне вечери, 17. априла 1999. године, негде око 21 сат, сирене су својим продорним звуком још једном пресекле небо изнад престонице, опомињући грађане на долазећу ваздушну опасност. Нажалост, за малену девојчицу из Батајнице, то је био почетак краја.
Милица се те вечери, као и сваког другог дана, припремала за починак. Мајка ју је ставила на ношу и накратко изашла из купатила како би јој у соби спремила кревет за спавање. Међутим, судбина је хтела другачије – уместо у топлу постељу, Милица је отишла у вечност.
Ракета је погодила дом породице Ракић, а силином удара гелери су разбили стакло у купатилу где је девојчица седела. Врата су била отворена, али спаса није било. Снажна детонација претворила је купатило у рушевину; плочице, стакло и делови фасаде летели су на све стране.
Њен отац Жарко касније је сведочио о ужасу који га је дочекао. Утрчао је у купатило и затекао страшан призор – дете је непомично лежало на поду у локви крви. Иако је призор био поражавајући, отац се до последњег тренутка надао чуду. Узео је кћерку у наручје, појурио низ степенице и аутомобилом је превезао до болнице. Тамо су, нажалост, доктори могли само да потврде оно најгоре.
„Мама ће ме родити поново“ – Завет који живи
Данас успомену на Милицу чува споменик подигнут у Ташмајданском парку у Београду.
Њена трагична судбина, рођене 9. јануара 1996. године, инспирисала је и песника Добрицу Ерића. Он је кроз потресну поему „Чико, ја тебе гледам са неба“ дао глас невиној жртви. У тим стиховима, Милица се обраћа онима који су јој одузели будућност речима:
„Да ти кажем још само ово. Па иди и заборави ме. Мама ће да ме роди поново. И даће ми још лепше име!“
Народ Србије никада неће моћи да избрише из сећања 24. март 1999. године, почетак агресије, нити дугих 78 дана разарања. Ипак, лик мале Милице остаје најдубљи ожиљак тог времена. Вест о њеној смрти тада је потресла сваког појединца, а исти бол осећа се и данас, више од две деценије касније.
Миличини родитељи су, упркос незамисливој тузи, пронашли мотив за живот у старијем сину Алекси, а касније и у ћерки коју су добили након ове велике трагедије. Да су околности биле другачије и да је неправда није зауставила, Милица Ракић би данас имала тридесет година и свој живот пред собом.
