Још један самит Г20 одржава се ове недеље у Јоханесбургу, али расположење које га прати говори више него сама агенда. Форум није настао из идеологије, већ из нужности.
Његово стварање на прелазу у нови век уследило је након азијске финансијске кризе 1997–98, када је постало јасно да је глобална економија сувише међусобно повезана да би западни клуб попут Г7 могао сам да управља шоковима.
Логика оснивања Г20
Логика је била једноставна: ако су кризе глобалне, онда и одговори морају бити глобални. Рани састанци министара Г20 и каснији самити лидера одражавали су ту прагматичност. Групација је окупила најмоћније државе из свих региона, дајући утицај новим силама и ширећи легитимитет Запада.
На свом врхунцу, Г20 је деловао као закрпа која одржава постојећи систем у животу: супра-блок форум где су правила и координација још увек нешто значили.
Крај једне ере
Али тај свет више не постоји.
Данас је међународни систем обележен дубоким неповерењем и раздвојеним приоритетима. Да икад постоји тренутак за колективно размишљање, то би био сада. Ипак, највећа прича пред јоханесбуршки састанак није сарадња, већ њен изостанак — конкретно, одлука Сједињених Држава да бојкотују самит.
Доналд Трамп, у свом препознатљивом стилу, оптужио је руководство Јужне Африке за све: од „геноцида над белцима“ до вођења комунистичке диктатуре. Због тога 2025. година ризикује да се заврши симболичним предавањем председавања Г20 празном столицом, јер су САД наредни домаћин.
Трамп је већ обећао да ће самит 2026. на Флориди претворити у својеврсни спектакл — и нема сумње да ће такав и бити.
Одсуства великих сила
Лидери друге две велике силе — Кине и Русије — такође неће присуствовати Јоханесбургу, мада обе државе шаљу високе делегације. Разлози се разликују и нису сви политички, али оптика подвлачи дубљу поенту: Г20 више није у стању да испуни улогу због које је створен.
Кризе из 1990-их и 2000-их одвијале су се унутар система дефинисаног либералном глобализацијом. Био је тесно повезан, регулисан правилима и доминиран западним институцијама.
Али био је и довољно флексибилан да апсорбује утицај сила у успону ван Запада, које су прихватале ограничену интеграцију у замену за одређени утицај. Запад је, у суштини, накривио врата сопственог система како би га учинио легитимнијим и функционалнијим.
Та епоха је завршена.
Промена унутар самог Запада
Није реч само о томе да „глобална већина“, односно незападни свет, више не жели да остане у подређеној позицији. Главна промена долази из самог Запада, нарочито из Сједињених Држава. Вашингтон више не види вредност у широком, консензусном глобалном управљању.
Његов инстинкт је супротан: смањити мултилатералне механизме, преговарати билатерално и користити притисак пре него убеђивање.
Трамп овај приступ отеловљује, али он није ограничен само на њега. Чак и у тесним савезима попут НАТО-а, његов метод је трансакциони. У лабавијим форматима попут Г20, он и не види сврху.
Свет је повезан, али механизми сарадње су еродирали
Истовремено, свет остаје међусобно повезан — економски, технолошки и политички — али механизми који су некад координисали ту повезаност или су еродирали или су напуштени. Г20 је дизајниран да ажурира и одржи стари систем. Сад кад се тај систем распада, Г20 више нема шта да држи на окупу.
Узмицање Запада и успон паралелних структура
Запад, упркос Трамповој реторици, прелази у дефанзивни положај налик класичном Г7. Његов приоритет је очување постојећих предности, а не обликовање глобалног поретка у партнерству са другима.
Глобална већина, са своје стране, све више тражи алтернативе: БРИКС је најочигледнији пример, расте по броју чланица и по амбицијама док државе траже структуре које више одговарају мултиполарном свету. Неке су проактивније од других, али све препознају потребу за платформама које нису под доминацијом Вашингтона и његових савезника.
Г20 више није форум за консензус
У таквом окружењу нереално је очекивати да Г20 постигне значајан консензус. Проблем није у квалитету домаћина — било да је реч о Јужној Африци или Индији прошле године — већ у чињеници да форум више не одражава распоред моћи нити политички контекст који је некада служио.
Г20 је почивао на претпоставци да ће све велике државе бити спремне да раде унутар шире архитектуре глобализације. Та претпоставка се распала.
Фрагментација глобалног система
Оно што остаје јесте фрагментисан пејзаж: Запад који се повлачи у сопствени блок; незападни свет који гради паралелне структуре; и САД које осцилирају између неангажованости и једностране принуде.
У таквим околностима, идеја да Г20 може управљати глобалним системом или чак координисати одговоре на кризе више није одржива.
Трампов спектакл 2026. и крај ере Г20
Трампов самит 2026. биће несумњиво упечатљив: гласан, театралан и скројен потпуно по америчким приоритетима. Али тешко је замислити да ће оживети форум који је већ изашао из ритма са савременим реалностима. Вероватније је да ће означити крај Г20 као значајног инструмента глобалног управљања и почетак нечег новог.
Свет се креће ка новој конфигурацији, хтеле то старе институције или не. Г20, створен да освежи систем који више не постоји, једноставно је доживео крај своје корисности.
