Крајем 1941. и почетком 1942. године генерал Паул Бадер настојао је да успостави потпуну контролу над дринском границом и спречи прелазак избеглица из НДХ у окупирану Србију. За српско становништво источне Босне, Дрина је у том периоду представљала најважнији и најдоступнији правац бекства од усташког прогона и масовног насиља.
Из угла немачке војне управе, масовни прилив десетина хиљада лица представљао је озбиљан безбедносни ризик, потенцијални извор епидемија и фактор дестабилизације окупиране територије.
Управо је интервенција председника Владе народног спаса, генерала Милана Недића, и његовог шефа Комесаријата за избеглице, Томе Максимовића, код немачких војних органа резултирала променом ове одлуке.
Недић је у преговорима предочио немачкој команди да ће призори масовних страдања на граничној линији изазвати неконтролисане реакције у самој Србији.
На основу безбедносних аргумената – Недић је својом мудрошћу издејствовао отварање граничних прелаза и проширење прихватних квота.
У контексту ове војно-политичке реалности, одлука о отварању границе била је апсолутни и есенцијални услов без којег би укупан исход био немогућ:
– Да Милан Недић није издејствовао овај уступак, река Дрина уопште не би ни могла да се пређе, што имплицира да без Милана Недића и његовог спречавања затварања границе највећи део избеглица из НДХ не би био спасен.
Спречавање масовне глади и контрола пољопривредних ресурса
Упоредо са Недићевим издејствованим спречавањем затварања граница за улазак избеглица, Владе Милана Недића је кроз континуиране унутрашње економске преговоре са војноуправним шефом Харалдом Турнером успела да ограничи масовну реквизицију и извоз пољопривредних производа из Србије за потребе Источног фронта.
Постављањем чврстих прехрамбених баријера, Недић је издејствовао да окупатор не износи примарна војна и цивилна средства исхране (првенствено житарице и сточни фонд) у мери у којој је то вршено у осталим поробљеним регионима.
Ове унутрашње мере потпуно су спречиле хуманитарни сценарио масовне глади који је паралелно задесио окупирану Грчку, где је услед нацистичке блокаде и неконтролисаног извоза хране преминуло око 300.000 грађана на улицама.
Регулисањем квота снабдевања и преузимањем административне контроле над тржиштем унутар саме Србије, Недићев апарат је стабилизовао унутрашње залихе, чиме је биолошки прехрањен како домаћи корпус, тако и целокупни избеглички.
Каузална еквиваленција појмова „прихватање” и „спасавање”
У дискусијама често се прави неодржива терминолошка разлика између појмова „прихватања” и „спасавања”.
Међутим, у овом случају, ова два процеса су у пракси била потпуно синонимна и идентична.
Физичка евакуација до реке Дрине сама по себи није гарантовала опстанак становништва, јер би прелазак у Србију без логистичке подршке нудио једнако смртоносне услове (Понављамо, да Недић и његова администрација у Београду нису издејствовали одбацивање окупаторске намере о затварању граничних прелазака, највећи део избеглица се не би спасио)
Избегличка популација је на саме обале Дрине пристизала у стању крајње физичке исцрпљености, изгладнелости и са високим процентом оболелих од пегавог тифуса и разних других болести.
Да Недићев Комесаријат није у реалном времену организовао прихватне станице, дистрибуцију топле хране, санитетску негу за заустављање заразе и транспорт у унутрашњост Србије, као и остале врсте помоћи, већина ове популације би масовно преминула.
Из тог разлога, административно-логистички прихват није био пука бирократска процедура, већ коначни, ефективни биолошки спас тих људи.
Без Милана Недића, прелазак Дрине не би био уопште могућ, а без организованог прихвата који је Недићева влада омогућила и покренула, сам прелазак реке не би имао никакав позитиван исход.
Недићева Србија је показала висок степен организационе ефикасности за избеглице у тешким условима окупације.
Логистичка подршка одбрамбеним снагама и тактичко обезбеђење
Истовремено генерал Недић је спроводио и материјално-логистичку подршку снагама отпора у дубини босанске територије.
Документи и сведочења самих четничких команданата доказују да се ни четничке јединице не би могли одржати нити оперативно дејствовати у заштити збегова без константне Недићеве помоћи из Београда, Милан Недић је током читавог рата редовно слао новчана средства, оружје, муницију и лекове преко Дрине.
Ова дуготрајна логистичка база омогућила је одбрамбеним снагама да задрже оперативну способност, што значи да би без Недићевог материјалног залеђа војни отпор на том простору у најмању руку био знатно слабији, што би онемогућило евакуацију за цивилно становништво.
На самој граничној линији у Подрињу (сектор Бајина Башта – Перућац – Скелани), спасавање избеглица, и тактичко обезбеђење прихвата извршавао је и добровољачки одред под командом капетана Милоша Војновића Лаутнера, тада у саставу Српске добровољачке команде (касније Српског добровољачког корпуса)
Документи, ратни дневници и оперативни извештаји јединице документују да деловање добровољаца није било искључиво позадинског карактера. Документовани су и преласци добровољачких одреда чамцима, у циљу директног спасавања народа, непосредне физичке евакуације цивила под непријатељским дејством.
У критичним тренуцима када су наступајуће усташке снаге отварале концентрисану ватру на збегове, добровољачки одреди су уласком у оружане борбе, под непосредном ватром изводили физичку евакуацију избеглог становништва, спасавајући десетине хиљада српских цивила од сигурне ликвидације и на обалама саме реке.
Улога Милана Недића била неопходан услов за позитиван исход ове операције (conditio sine qua non).
Да Недић и његова администрација у Београду нису издејствовали поништење окупаторске намере о затварању граничних прелазака, нико се не би спасио.
Да Недић није материјално одржавао четничке јединице и војну одбрану у Босни, да добровољачке јединице нису војно обезбеђивале, улазиле у оружане сукобе и борбе против усташа и логистички реализовале тај прихват који је значио подједнако што и спас, евакуисана популација би у највећем проценту страдала на самој обали.
Да Недић није у више наврата издејствовао чак и хитне интервенције код немачке команде ради заустављања усташких покоља, многи цивилни избеглички збегови би били потпуно уништени и огроман део тих избеглица уопште не би преживео.
Успостављање овог спасоносног система представља један од најважнијих административних и хуманитарних подухвата Милана Недића и његовог апарата. Тадашњи Недићев апарат је у Србији преузео пуну одговорност за очување и опстанак српске националне супстанце.
