Ово је истинита прича о једној девојци по имену Зоја која је била скамењена 128 дана са иконом св. Николаја Мирликијског у наручју. Овај догађај је шокирао и довео до покајања стотине људи у руском совјетском граду Кујбишеву (данашња Самара), 1956. године.
Зојин плес са иконом Св. Николаја
У граду Кујбишеву живела је породица: побожна мајка и њена ћерка Зоја. У вече Нове године, 31. децембра 1956, Зоја је позвала седам својих другарица — и исто толико младића — на вечеру и плес. У то време био је период Божићног поста и Зојина мајка је молила да не прави вечеру, али ћерка је инсистирала да буде по њеном. Те исте вечери њена мајка је отишла у цркву да се моли.
Сви позвани су дошли, осим Зојиног вереника који још није стигао. Његово име је било Николај. Младе девојке и младићи су се упарили и Зоја је остала сама. Не знајући шта да ради и без промишљања, скинула је икону Светог Николаја Чудотворца са зида и рекла: „Узећу овог Николаја и ићи ћу да плешем са њим“, не обраћајући пажњу на пријатеље који су је саветовали да не учини такав богохулни чин.
„Ако Бог постоји, нека ме казни“, рекла је. И тако је почела да плеше. Направила је два или три окрета, када се одједном чуо страшан шум у соби, њено тело је било у вихору, а заслепљујућа светлост је бљеснула као муња.
Сви су побегли из собе, само је Зоја стајала непомично
Радост се одједном претворила у страх. Сви су побегли из собе уплашени. Само је Зоја стајала непомично, са иконом Светог Николаја залепљеном на грудима, окамењена и смрзнута као мермер. Лекари који су брзо дошли нису могли да је доведу к себи упркос покушајима. Игле које су покушали да убоду у њу су се савијале и ломиле када би се прислониле уз њено окамењено тело!
Лекари су желели да је однесу у болницу, али нису могли да је помере са места. Као да су јој стопала била прикована за под. Али њено срце је и даље куцало! Зоја је била жива. Међутим, није више могла да једе нити да пије.
Када је њена мајка дошла и видела шта се догодило, пала је у несвест и одвели су је у болницу, где је остала неколико дана. Њена вера у Божију милост и њене топле мајчинске молитве за опроштај њене несрећне ћерке, по благодати Божијој, вратиле су јој животну снагу.
Зоја је дошла к свести и са сузама је тражила опроштај и помоћ.
Зојину кућу је окружила гомила људи
Зојину кућу је окружила гомила људи. Верници који су долазили, или чак долазили пешке издалека, знатижељни, лекари и епископи. Међутим, власти су брзо наредиле да се кућа затвори за посетиоце. Два полицајца су чувала кућу у сменама од осам сати. Неким стражарима коса је побелела од страха слушајући Зојине страшне крике сваке ноћи, иако су били релативно млади, углавном од 28-30 година.
Сваке ноћи, њена мајка је била поред ње и сурдно се молила.
„Мама, моли се! Моли се, јер сам изгубљена због својих грехова! Моли се!“ Зоја је викала.
Патријарху су јављене све ове ствари и он је замољен да се моли за Зојино оздрављење. Патријарх је одговорио: „Онај који је кажњава, имаће и милост над њом!“
Зоју је могло да посети само неколико људи
После тога, само неколицина људи је могла да посети Зоју и то: Професор медицине из Москве који потврдио да њено срце није престало да куца, свештеници, које је мајка позвала да би узели икону Светог Николаја из Зојиних руку, Митрополит Николај и јеромонах Серафим из Глинске пустиње.
Када су свештеници дошли у Зојин дом, покушали су да извуку икону из њених руку али то нису могли јер су њене руке биле тотално окамењене.
Затим је на празник Рождества дошао јеромонах Серафим из Глинске пустиње. Он је извршио водоосвећење и благословио икону. После тога је рекао: „Сада морамо чекати неки знак на Пасху! Ако ништа не буде, то значи да се крај света приближава!“ Ове речи показују његову дубоку веру у чуда.
Последњи који је имао право да види Зоју је био Митрополит Николај, који је такође читао Параклис и рекао: „Морамо чекати до Пасхе ново чудо“, понављајући речи побожног јеромонаха Серафима.
Чудо уочи празника Благовести
Уочи празника Благовести (који је те године пао у суботу треће недеље Великог поста) пришао је један старац стражарима и замолио их да му дозволе да види Зоју. Полицијски стражари су га одбили. Старац је дошао поново следећег дана, али је поново одбијен.
Трећи пут, на дан Благовести, стражари су га пустили унутра. Чули су како је саосећајно говорио Зоји док је улазио: „Па, јеси ли се уморила од стајања?“
После неког времена, када су стражари хтели да га избаце, он није био пронађен у соби.
Сви су били сигурни да је то био Свети Никола. Зоја је стајала тачно четири месеца (128 дана) до Пасхе, која је те године пала 23. априла (6. маја по новом календару).
Шта се збило у ноћи Васкрсења Христовог?
У ноћи славног Васкрсења Христовог Зоја је почела гласно да виче: „Молите се!“
Стражари који су је чували су се тресли од страха и упитали су је: „Зашто тако страшно вичеш?“ Обратите пажњу на њен одговор: „Страшно је, земља гори! Молите се! Цео свет је изгубљен због својих грехова, молите се!“
Од тог тренутка Зоја је оживела, њени мишићи су почели да омекшавају, вратила се у живот. Ставили су је на душек, али је наставила да виче и позива све на молитву за свет који је изгубљен због грехова и за земљу која гори због безакоња.
„Како си остала жива до сада? Ко те је хранио?“ питали су је. „Голубови, голубови су ме хранили“, одговорила је.
Многи у Кујбишеву су након овог догађаја пронашли веру
Сви ови догађаји шокирали су становнике Кујбишева и околних области. Многи су поново пронашли веру у Бога, видевши чуда, слушајући њене крике и молбе. Вратили су се Цркви са покајањем. Они који нису носили крст почели су да га носе, иако је то тада некога ко носи крст могло коштати живота. Повратак је био толико масован да цркве нису имале довољно крстова за све.
Са страхом и сузама, људи су говорили: „Страшно је, земља гори, изгубљени смо због наших грехова! Молите се!“
Трећег дана Пасхе, Зоја је отишла Господу
Трећег дана Пасхе, Зоја је отишла Господу, пошто је прошла тежак пут стајања 128 дана пред лицем Господа за опроштај свих својих грехова. Свети Дух је сачувао њен живот све те дане за васкрсење њене душе из смрти греха, као што ће у вечни дан васкрснути њено тело за вечни живот; јер њено име значи то и значи – живот.
У совјетској штампи тог времена Зојин случај је био помињан. Одговарајући на писма која су стизала управи једних познатих новина, један надмени научник је тврдио да овај феномен са Зојом заправо и није толико невероватан, већ да се ради о једном облику мишићне укочености који наука још не познаје.
Међутим, неистинитост такве хипотезе је очигледна, с обзиром на то да: прво, код такве укочености не долази до окамењене тврдоће коже, тако да лекари не могу да убризгавају ињекције болеснима.
Друго, особа оболела од такве болести може да се премешта са једног места на друго, док Зоја није могла да се помери; стајала је усправно знатно дуже него што то просечни људи могу. Треће, болест сама по себи не враћа човека Богу нити доноси откривења са Неба.
Водећи се Зојиним случајем, не само да су хиљаде људи поново нашле веру у Бога, већ су ту веру показали и делима, односно крстили су се и живели литургијским животом. Не само да су поверовали да Бог постоји, већ су постали истински хришћани.
Из тога је јасно да се овде не ради о некој једноставној болести, већ о божанском домостроју. Бог заиста учвршћује веру, да би избавио људе од њихових грехова и пролазности овоземаљског живота.
