Васкрс, Празник над празницима, православни Срби празнују са највећом побожношћу, славећи Христову победу над смрћу, чиме је скинуто проклетство са људског рода и дата нада сваком човеку за васкрсење и живот вечни.
Зато је Васкрсење Христово после страдања и смрти темељ хришћанске вере и највећи догађај у историји човечанства.
Славећи овај велики празник наш народ је кроз векове развио читав низ обичаја и веровања, те мистичних радњи.
Оне би требало да допринесу здрављу, напретку, заштити и проширењу породице, као и благостању и увећавању иметка.
Наравно, ти обичаји се разликују од краја до краја где живе Срби, што скупа чини једну праву ризницу нематеријалне културне баштине и духовног насљеђа нашег народа.
Доста тих изворних обичаја је и до данас сачувано, упркос чињеници да су неки били прилагођени новим временима и уткани у савременије форме, како се аграрни начин живота постепено повлачио пред модерним.
Васкрс у Војводини
Ми ћемо, у складу са ранијом праксом писања о тим различитостима, рећи нешто о обичајима прослављања Васкрса код војвођанских Срба.
На простору северно од Саве и Дунава наш народ неспорно живи још од 6. века, а његово прво сачувано помињање под именом Срби датира од 11. века. .
Почетку Великог васкршњег поста у Војводини претходе Беле покладе, када се у многим местима једу необојена јаја и бијели лук, заштитник од нечастивих сила.
Обичај је да се потроше сва јаја снесена до тог дана, јер су подложна враџбинама. Тако ће се само она снесена током поста моћи употријебити за васкршње празнике.
На покладе се једе и барена шунка, крофне и мрсни колачи.
Свих седам седмица поста у Војводини имају своје називе: прва се зове Чиста, јер се кућа и посуђе чисти од масноћа због поста; затим Пачиста седмица; слиједи Крстопоклоњена, па Средопосна (у средини поста); након ње Глувна, јер се везују звона да не звоне до Васкрса; шеста седмица је Цветна, а седма је Велика.
Цветна недеља
Празник Лазарева субота или Врбица пада осам дана пред Васкрс и она је прави празник деце, која тад масовно одлазе у цркву.
На литије иду са звончићима и убраним врбовим младицама, које по освећењу уплићу у венце. Уочи Лазареве суботе у Кикинди је стари обичај да се по сокацима пале ватре лазарице које млади прескачу да би се чистили од греха, а и доказивали спретност и храброст.
Паљена је, поред велике, и мала ватра коју су прескакала и мања дјеца. Уз велику грају и весеље, у одсјају вечерњих ватри, били су чашћавани кокицама, крофнама и палачинцима из околних кућа.
Сутрадан су Цвети или Цветна недеља, посвећена Христовом уласку у Јерусалим, где је радосно дочекан од народа.
Женама је на Цвети било строго забрањено да шију, као и на предстојећу Велику сриједу. У току Цветне недеље ваља се радити у баштама и вртовима.
Велика недеља
Читава Велика недеља пред Васкрс била је у знаку дубоке побожности, молитве, благости и умерености.
Велики четвртак представља дан на који се Христ са својим ученицима вратио у Јерусалим, где је одржана Тајна вечера, када је он установио и свету тајну причешћа.
У Руменки на овај дан пале ватрена улици, верујући да ће тако сузбити разне инсекте и наметнике, а сутрадан ће ватру палити само у црквеној порти.
На Велики четвртак није се радило осим сејања бостана, јер се веровало да ће тада добро родити. На тај дан су понегде жене ишле на реку и дашчице са упаљеним свећама пуштале низ воду за душе мртвих.
Велики петак
На Велики петак Христос је одведен из куће првосвештеника Кајафе пред римског прокуратора Понтија Пилата, који га је осудио да буде распет на крсту.
То је најтужнији дан за хришћане у којем је Христ издахнуо на крсту за спасење света и човека. На тај дан звона не звоне, а свештеници носе црне одежде и не служе литургију.
У Новом Саду и другде у кафанама је забрањивана музика, а деца се нису смела на сокаку играти уз цику и буку.
У поподневним часовима на посебно украшен сто пред олтаром износи се плаштаница (платно са Христовим ликом), која представља његов гроб, који су у неким банатским селима и у Руменки чували млађи мушкарци који су одслужили војску, смењујући се све до Васкрса
Многи Срби у Војводини тог дана нису ништа стављали у уста све до изношења плаштанице, а и тада се узимао само сув хлеб и вода.
Веровало се да се на Велики петак све зауставља, а земља потреса. Нигде се није пило вино јер симболизује Христову крв, а у Сомбору се нису ковали ексери нити боло иглом, да се не би повредиле Христове ране.
Ту се на неким салашима и околним селима у ноћи на Велику суботу још прије изласка сунца палила ватра, на којој би искокали кукуруз, а после кували јаја.
У кући и у пољу није се радило ништа, сем бојења јаја, која су главни симбол празника и постанка новог живота. Домаћица би се прво помолила пред иконом, па у воду за барење јаја усула и мало богојављенске водице.
Шарање
Шарало се такозваном „батик“ техником, где су са доста пажње и вештине писаљкама и перима са растопљеним воском цртане фигуре и линије које би остале беле, јер восак не би примио боју.
Прављене су слике птица, цвећа и разних орнамената. Затим су лиске детелине, руже, јагоде, пелина и друге, уз помоћ беланцета лепљене на љуску јајета или су стављане у чарапу и тако добијале лепе шаре.
Обојена јаја су гланцана комадом беле сланине. У богатијим кућама јаја су украшавана жицом од срме, пантљикама и сл.
И овдје се узима прво црвено јаје да буде „чуваркућа“. Њему се приписивала магијска моћ заштите укућана од злих сила.
Оно би се чувало све до наредног Васкрса, када је закопавано у њиви ради доброг приноса, а понегде се спуштало у реку да однесе сво зло које је уместо на кућу пало на њега, као чувара током протекле године.
Негдје би ради бољег урода васкршње јаје стављали у прву бразду, у жито приликом сејања или разбијало о рог волу пред орање.
Оно се стављало и у мравињак, да би чељад у домаћинству била марљива попут мрава, а кад би се у кући нашло јаје са два жуманца, то је слутило скорој трудноћи газдарице.
Велика субота
На Велику суботу неки би сомборски салашари сијали дјетелину, а жене би месиле колач са млеком „милиброд“, на који се стављало црвено јаје.
У другим мјестима опет за Васкрс се месила погача звана „ковржњак“, на коју се пре печења утисну три цела јајета. Прављени су и дечји колачићи, онај за дечаке звао се „батиница“.
У кувару Катарине Поповић, штампаном у Бечу 1860, стоји записан рецепт по којем су Новосађанке правиле бомбоне за Васкрс од шећера, млека, црне кафе и кромпир шећера.
У Срему се на Велику суботу месио васкршњи колач звани „буздован“, а деца би правила гнездо од свеже траве, коју су брали на „ловки“, а то је место у шуми где ловци вребају дивљач.
Васкрс
Скоро свуд у Војводини свето Васкрсење је оглашавано дугом звоњавом црквених звона, а понегде би, попут Срема, младићи пуцали из прангија.
Устајало се рано и ради напретка умивало водом у којој је преноћило црвено јаје, дрен, здравац и босиљак, па масовно одлазило у цркву на службу.
Деци су на Васкрс црвеним јајетом трљали образе да буду здрава и румена целе године. Према народном веровању, за Васкрс се мора устати што раније, а лећи пре поноћи.
Сомборци би лепо одевени одлазили у цркву на литургију и град би био закрчен окићеним фијакерима и паорским колима.
И у Новом Саду Срби су рано ишли на молитву, пошто би претходно направили три опхода око цркве. У неким сремским селима верни народ, предвођен свештеником са крстом, иконама и рипидама, чинио је литију око села.
Тамо куд би они прошли паљене су велике ватре или би се у прозорима кућа палиле свеће.
Трпезе
За васкршњи доручак се у сомборском крају, поред бојених јаја, послуживала барена шунка, рен и млади лук.
Касне би се за богат ручак послуживао васкршњи колач, јагњетина и остало. Кости од печења и шунке су закопаване у башту ради бољег урода.
У неким сремским селима прво би се јеле пихтије, бојено јаје и колач „јајечник“, а опет у Банату, осим јајетом би се мрсили и јагњећом кавурмом.
У Мошорину прва јаја за доручак не љуште, већ их пресијеку ножем по пола, да би се легла живина.
Новосађани су после васкршњег ручка редовно ишли у природу на околна излетишта: Каменички парк, Раину и Футошку шуму, те у бројне баште и вртове.
Ако би Васкрс пао пре или на сам Ђурђевдан, не би се спремало јагњеће, већ прасеће месо.
У неким сремачким селима (Илинци, Беркасово) за Ваксрс не кољу петла за супу, јер је Христ прорекао светом Петру да ће га се трипут одрећи прије него што пијетао кукурикне, док у Стапару верују да би у том случају умро газда куће, те стога кољу кокошку.
Некад се веровало да је велики благослов одвојити део спремљене хране и њиме даривати сиротињу.
Код Банатских Хера обичај је да на Васкрс носе шарена јаја и даривају попа, црквењака и друге, а варзило од бојења јаја мешају са зоби и дају стоци.
Нестрпљење
Са највише нестрпљења и радости Васкрс су одувек дочекивала деца, како би по дворишту тражила скривена јаја и слаткише које су старији сакрили.
У неким сремским селима (Белегиш, Крчедин, Суботиште, Бешеново) обичај је да мала деца певајући Васкршњи тропар обилазе комшилук са корпицама у којима носе добијена јаја, слаткише и новац.
За њих су бојена и јаја од гуске, патке или морке. Осим дарова, ту је било бурно и радосно такмичење у туцању јајима. О
нај ко разбије туђе јаје узима га себи, а победник се пун поноса шепурио и чак се сматрало да ће он током године бити успешан у свему.
Томина недеља
Други дан Васкрса зове се Побусани понедељак и њиме почиње такозвана Светла или Томина недеља, названа по апостолу Томи.
Вук Караџић у свом Српском рјечнику пуше:
„Други дан Васкрсенија ко не иде у Цркву на јутрење, онога у Срему и Бачкој хоће да полију водом или да га баце у воду“. Тог дана би неко од млађих носио васкршњи колач у кућу кума ли удате кћери, умотан у везен пешкир или мараму „колачару“. Сомборци би, као и већина Војвођана, на тај дан излазили на гробље са јајима и другим понудама, уређивали гробове, а свештеник би држао заједнички помен за све умрле, док у Срему на гробље иду негдје на тај, а негдје на сутрашњи дан.
Овај понедељак зове се још и водени, јер би „дотјерани момци поливачи“ обилазили куће девојака које би поливали водом „да би са њих сапрали грехове“.
Поливачи
Новосадски поливачи би обавезно јахали на коњима, посебно они са Салајке и Подбаре у астраган шубарама и чизмама и они су, као банатски бећари, осим воде носили бочице мириса да попрскају дјевојке.
По сомборским би сокацима, праћени музикантима, певали: „Устај цуро и сукњу навлачи, ево теби иду поливачи“.
Девојке су биле дужне с њима поиграти коло и послужити их јелом и пићем тј. показати како ће бити вредне и способне домаћице.
За поливаче су спремале нарочит шупљи колач који би ови низали на штап, па се знало колико су девојака полили.
Момци су тако мјеркали будуће „суђенице“ и коју би цуру момак обилно поливао водом, био је знак да би скоро његови сватови могли доћи пред њену кућу.
У северном Банату момци би још увече на Васкрс струковима зеленог жита китили девојачке прозоре и на тај начин им поручивали да ће их сутра походити поливачи.
Они би такође сутрадан и пред цркву доносили шкаф с водом, па би и ту намоченим струковима жита прскали дјевојке које излазе из цркве са литургије (Нови Кнежевац). Понегде би на Васкршњи уторак и девојке у групи ишле по комшилуку и поливале момке.
Обичаји опстају упркос помодарству
Ово је само део онога што као духовно насљеђе баштине Срби из Војводине.
Судећи по масовности, побожности, али и радости са којом се прославља највећи хришћански празник, ови васкршњи обичаји ће сигурно у највећој мери опстати упркос помодарству и све агресивнијој медијској најезди неких туђих елемената, који не припадају српској традицији.
Посебно је важно са најближима подијелити радост Васкрсења и сачувати духовну димензију празника, како се он не би претворио само у гастрономска и друга претеривања.
