Пре доласка Господа Исуса Христа у свет, људи који су живели на земљи — и они који су веровали у Истинитог Бога, и они који су се клањали многобројним лажним паганским боговима — имали су представу да постоје одређена места на којима се Бог може поштовати, где је Бог присутан, и да се само на тим местима молитве услишују.
Пагани су градили разне храмове, чували свештене гајеве и организовали друга места богослужења. Вера у Истинитог Бога била је такође везана за одређени Храм у Јерусалиму: само тамо су се приносиле жртве и вршиле службе. Зато су људи који су веровали у Бога из целог света одлазили тамо да би се поклонили Истинитом Богу.
Промена коју доноси Христос
Али, дошавши на земљу, Господ је својим доласком променио тај поредак. И у данашњем јеванђеоском читању чули смо веома важно откривење, које је било потпуно изненађујуће за људе тог времена.
Када је Самарјанка разговарала са Христом и схватила да Он није обичан човек, већ — како јој се учинило — пророк, одмах Му је поставила питање које ју је највише занимало: „Где треба да се клањамо Богу?“
То је било једно од главних спорних питања између Јудеја и Самарјана. Јудеји су приносили жртве и молили се у Јерусалимском храму, док су Самарјани имали своје централно светилиште.
Објава богопоштовања у Духу и Истини
И Господ јој одговара речима од изузетне важности: објављује да долази време када ће се верни Богу клањати не ни у Јерусалиму, ни на оној гори, него свуда — у Духу и Истини (уп. Јн. 4, 5–42).
Својим доласком Господ је променио поредак који је постојао пре Њега. Људима више нису била потребна посебна места да би служили Богу и угађали Му. Богу се може служити на сваком месту.
Истина, ми градимо цркве, окупљамо се у њима и тамо вршимо богослужења, али у суштини све што се у цркви чини може се чинити и било где другде. Ипак, не смемо заборавити да је света Евхаристија у Цркви Христовој централни део живота једног православног хришћанина.
Богослужење као начин живота
Једном сам служио Литургију на отвореном, на обали Јенисеја, и то искуство није било ништа мање благодатно него богослужење у храму, јер се заиста Оцу може служити свуда.
Штавише, како сам Господ каже, Отац тражи такве поклонике који ће Му се клањати на сваком месту.
То су веома важне речи за свакога од нас: оне нас подсећају да хришћански живот није ограничен зидовима храма, нити само присуством на богослужењима, црквеном молитвом и учешћем у Светој Евхаристији, иако је и то од изузетне важности.
Вера у свакодневном животу
Наш хришћански живот није ограничен на то. Наше богопоштовање и служење Богу треба да се остварује свуда: код куће, на послу, у метроу, на улици, у посети — читав наш живот треба да буде служење Богу и Његово прослављање.
Божије заповести су нам дате да уреде наш свакодневни живот. Оно што Господ говори и на шта нас позива не односи се само на наше присуство у храму, већ на сваки тренутак нашег живота.
Све што чинимо не само да може, него и треба да буде служење Богу.
Пажљивост и стално сећање на Бога
Наш однос према другима, понашање код куће и на послу, па чак и разговор са људима које случајно срећемо — све треба да буде служење Богу, јер све треба да буде усмерено ка Божијим заповестима.
И, наравно, то није могуће без једне веома важне хришћанске врлине — будности.
Треба да се трудимо да нас, не само у храму, него у сваком тренутку живота, подсећамо: да ли сам сада пред Богом? Да ли живим по Његовим заповестима? Да ли вршим Његову вољу?
Ова мисао треба стално да нас враћа на испуњавање Божијих заповести и да сваки тренутак нашег живота заиста претвара у служење и богопоштовање.
Живот који постаје пут ка Богу
На тај начин живот хришћанина никада не може постати досадан, јер у сваком тренутку имамо пут ка савршенству, пут приближавања Богу.
Нека би Господ дао да тако и буде. Нека би нам дао да заиста у пракси испуњавамо речи које је данас изрекао.
И да Му се клањамо на сваком месту, где год да се налазимо; да испуњавамо Његове заповести у сваком тренутку живота, да бисмо били Његови ученици, истински хришћани, и да бисмо били са Христом и овде на земљи и у вечности, у Царству Небеском.
Амин.
Архимандрит Атанасије Дерјугин
