Србија је земља чија прошлост није записана само у књигама, већ и у сенкама, предањима и легендама које вековима измичу објашњењу. Од средњовековних рушевина и чудесних планина, преко подземних лавирината, па све до крвожедних митова — четири велике мистерије и данас стоје као загонетка коју историја није успела да реши.
Прва од њих лежи на врху Авале. Данас тамо поносно стоји Споменик незнаном јунаку, али мало ко зна да је на истом месту некада постојао древни град Жрнов, средњовековна тврђава коју су подигли Срби, а потом освојили Турци. То археолошко благо, старо вековима, нестало је заувек када је 1934. године краљ Александар Карађорђевић наредио да се све минира и сравни са земљом. Разлози никада нису јасно објашњени. Једни кажу да је био масон и да је споменик препун окултних симбола, други да је веровао да руши турско утврђење. Шта год да је истина, са Жрновом је уништено парче српске историје које више никада нећемо видети.
Друга мистерија уздиже се изнад Параћина – планина Ртањ. Својим готово савршеним пирамидалним обликом изазивала је знатижељу и научника и авантуриста. Артур Кларк је тврдио да се у њој крије најстарија творевина ванземаљске цивилизације, док су многи уверени да испод планине постоји свемирски брод који ће једног дана поново полетети. Легенде причају и о богатству скривеном у њеним утробама, које је чувала јеврејска породица Минх — све док црквица коју је саградила удовица Грета није срушена у потрази за благом. Иако апокалипса 2012. није стигла, Ртањ и даље зрачи мистеријом – светлеће кугле, необјашњива зрачења и приче о људима који нестају у времену остају његов највећи печат.
Трећа тајна лежи у срцу Београда – испод Калемегдана. Ту где се спајају Дунав и Сава, испод древних зидина, налази се лавиринт подземних ходника, пећина и тајних пролаза. Римски бунар, који заправо није римски већ аустријски, вековима је био предмет митова и страха. Кажу да је ту силазио Орфеј у подземни свет, да су у њему Немци тражили благо и да су два рониоца нестала без трага. Испод града се простиру километри непознатих тунела који, како се прича, повезују Калемегдан са Гардошем и Дунавом. Нико до данас није доказао да они заиста постоје, али нико ни није успео да каже да не постоје.
И на крају — вампири. Најпознатији српски извозни бренд и једина реч нашег порекла која је ушла у све језике света. Прво писано сведочанство о вампиру потиче из Србије, из 1725. године, када је у селу Кисиљеву аустријски лист „Vossiche Zeitung“ објавио причу о Петру Благојевићу, човеку који је после смрти устајао из гроба и пио крв комшијама. Од тада, Европа је упознала српске сенке, а међу њима и најпознатијег — Саву Савановића, воденичара из Зароžја. Према легенди, Сава је убијен због љубави, али се вратио као вампир и 99 година касније наставио да прогони своје село. И данас се приповеда да се његова сенка понекад појави поред старе воденице на Рогачици.
Можда су ове приче само митови, а можда у свакој лежи зрнце истине које чека да буде откривено. Србија је земља у којој је стварност често чуднија од легенде, а легенде трају дуже од историје. И зато, док год постоје места као што су Жрнов, Ртањ и Калемегдан — и сенке као што је Сава Савановић — наше мистерије неће нестати. Само ће чекати неког новог да их поново исприча.
