Кроз дела Сенеке, Епиктета и Марка Аурелија налази се обиље позивања на борилачке спортове као што су бокс, рвање и борба у арени (тада су то били гладијатори). Огромна популарност ових спортова у класичном свету, а посебно током прва два века нове ере, може се мерити са популарношћу коју имају у наше време, поготово експанзијом ММА спорта.
Борци су тада, као и сада, посвећивали своје животе кондиционирању тела, развоју вештине и, можда најважније, суочавању и превазилажењу сопствених страхова.
Борац учи да дисциплинује сваки аспект свог живота
Његова исхрана и пиће су ограничени, мора да научи да обуздава своје апетите и жеље. Мора да се уздржава од дроге и алкохола. Мора рано да иде на спавање и рано да устаје. Мора да гура свој физички тренинг преко границе издржљивости. Мора да се окружи добрим друштвом, пријатељима, саборцима у тиму и тренерима који ће му помоћи, подржати га и охрабрити га.
И мора да научи да контролише своје судове, мисли и осећања. Више пута дневно током тренинга помислиће: „Не могу више.“ И сваки пут мора да одговори: „Да, могу.“ Када стане у ринг пред стотине или хиљаде гледалаца, помислиће у себи: „Шта ако се осрамотим?“
И мора да одговори: „Није ме брига шта они мисле.“ Када му противник поломи тело, помислиће: „Не могу да издржим бол.“ И мора да одговори: „Издржаћу.“ Када противник стане над њим, победоносно, помислиће: „Поражен сам и понижен.“ И мора да одговори: „Дао сам све од себе и поносан сам, без обзира на исход.“
Укратко, борац учи да чини управо оно што се препоручује као прави задатак филозофа: „Погледај како једем, како пијем, како спавам, како подносим, како се уздржавам, како помажем, како користим жељу и одбојност.“
Борилачки спортови подучавају истим философским принципима као стоицизам
Током последњих 15 година тренирања, борења и тренирања других, из прве руке сам видео како борилачки спортови подучавају истим философским принципима који се налазе код Сенеке, Епиктета и Марка Аурелија.
Много вероватније да ће човек научити како да примени ове принципе кроз спорт, а нарочито кроз борилачке спортове, него на факултету, где се филозофија предаје као дискурс, а не онако како је првобитно била замишљена — као начин да се научи како живети добар живот.
Добар живот се постиже строгим испитивањем самога себе
Следећи Сократа, кога је већина античких филозофских школа, укључујући стоицизам, сматрала узорним мудрацем, добар живот се постиже строгим испитивањем самога себе.
За стоицизам је то значило непрекидан процес дисциплиновања сопствених жеља и перцепција са крајњим циљем прихватања свих услова у којима се човек затекне и инсистирања на способности да се понаша врлински и достојанствено без обзира на околности.
У том погледу, Сенека са дивљењем цитира гладијаторску заклетву: „Поднећу да будем спаљен, окован, претучен и убијен гвожђем.“
Борац, као и врлински човек, способан је да превазиђе страх
Борац, као и врлински човек, способан је да превазиђе свој страх јер је открио ту унутрашњу тврђаву, која је је спремна да поднесе јаке ударце.
Многи од највећих стоика нису били филозофи у било ком смислу који бисмо данас препознали. Катон Млађи, на пример, није писао филозофске трактате нити држао предавања о филозофским појмовима. Он, другим речима, није учествовао у филозофском дискурсу.
Био је поштован као узорни стоик због начина на који је живео. Иако није сасвим тачно окарактерисати стоицизам као аскетску филозофију, ипак је тачно да је кључни део стоичког начина живота подразумевао једноставан живот.
Пјер Адо пише: „Његов [Катонов] читав начин живота био је начин живота филозофа, који је истовремено покушавао да оживи строг начин живота старих Римљана. Вежбао је физичку издржљивост, путовао пешке, супротстављао се тадашњој моди, показивао презир према новцу“.
Уздржање од удобности
Исто тако, Марко Аурелије захваљује свом учитељу Диогнету што га је надахнуо „жељом да спава на старом лежају и једноставној животињској кожи, и за сличне ствари које припадају ‘хеленском’ начину живота.“
Лежај и животињска кожа били су добро познати симболи строгости и једноставности, док је Пјер Адо предложио да би оно што се обично преводи као „хеленски начин живота“ можда било боље превести као „спартански“ или „лаконски начин живота“, што је, наравно, било синоним за суров живот, једноставност и издржљивост.
У ствари, pallium или tribon, филозофски огртач, који су усвојили и Сократ и Диоген, два главна идеална мудраца стоичке традиције, није био ништа друго до спартански огртач. Тако имамо јасну везу између спартанског тренинга физичке издржљивости и истрајности и стоичке једноставности. За потребе овог текста, наравно, важно је приметити да је спартански програм обуке у суштини био осмишљен да произведе ратнике.
Кондиционирање себе
У својим Писмима Сенека позива свог пријатеља Луцилија да намерно вежба лишавање како би кондиционирао и дисциплиновао себе:
„Одвоји известан број дана током којих ћеш бити задовољан најоскуднијом и најјефтинијом храном, грубом и простом одећом, говорећи себи све време: ‘Да ли је ово оно чега сам се плашио?’ Управо у временима безбрижности душа треба унапред да очврсне за прилике већег стреса, и док је Фортуна благонаклона, треба да се утврди против њеног насиља.
У данима мира војник изводи маневре, подиже утврђења и без непријатеља на видику, и замара се непотребним трудом, како би био дорастао неизбежном труду. Ако не желиш да човек устукне када дође криза, тренирај га пре него што дође.“
Како је изгледала та врста физичког тренинга?
Управо то се постиже тренингом за борбу. Током стандардних пет недеља припреме за борбу, борац мора да издржи трчање више километара дневно, интензивне калистеничке вежбе (склекове, пропадања, згибове на вратилу итд.), трочасовне тренинге свакодневно, укључујући и тешке спаринге, исхрану најједноставнијом храном и, у неким случајевима, озбиљно ограничење калорија и намерну дехидрацију ради манипулисања телесном тежином.
Избацивање целокупног натријума из исхране како би се осигурало да се не задржава вишак воде неколико дана пре мерења је уобичајена пракса. Није неуобичајено да борци раде jumping jack вежбе у сауни док су потпуно обучени пре мерења, или чак да непрестано пљују у чашу како би се из тела исцедила и последња кап воде.
После мерења, борци потом уносе огромне количине воде и калорија. Док гура тело до таквих екстрема, многе друге функције организма бивају негативно погођене.
Током ових периода, борац мора да научи да контролише нагоне свог тела
Исцрпљеност, бол, глад и жеђ непрестано ће га искушавати да одустане. Мора да научи да у потпуности занемари удобност и задовољство. За многе борце, ово је најтежи део борбе. Истина је да не схватамо колико смо зависни од задовољства. Стоици су веровали да филозофија пре свега учи како да разликујемо добро од лошег, пожељно од равнодушног.
Ако поједем килограм сладоледа одједном, то ће ми сигурно изазвати бол у стомаку и, ако то радим довољно често, вероватно ће ме учинити гојазним и дијабетичним. Упркос свему томе, ако ми идеја да поједем килограм сладоледа одједном падне на памет, врло је вероватно да ћу одлучити да је то сјајна идеја.
Прецењивање тренутног задовољства
Грешка је овде, из стоичке перспективе, у томе што сам погрешно проценио задовољство које добијам од сладоледа као вредније од свог здравља или чак начина на који ћу се осећати у свом телу неколико тренутака након што га поједем. Марко Аурелије то шармантно формулише:
„У зору, када ти је тешко да устанеш из кревета, реци себи: ‘Морам да идем да радим — као људско биће. На шта имам да се жалим ако идем да радим оно за шта сам рођен — ствари због којих сам дошао на свет? Или сам створен за ово? Да се гурнем под ћебе и останем на топлом? Али овде је лепше. Дакле, рођен си да се осећаш ‘лепо’?’
Да ли је потрага за задовољством и удобношћу сврха наших живота?
Ушушкавање у кревету и једење сладоледа несумњиво јесте пријатно, али стоицизам нас изазива да погледамо у своје срце и искрено одговоримо да ли је потрага за задовољством и удобношћу сврха наших живота. Борац зна свој одговор.
Могли бисмо успут размотрити и одговор који су давали епикурејци, заклети ривали стоика. Епикур је учио да је најбољи начин да се постигне задовољство тај да се човек лишава све док и најједноставнија храна не постане раскошна гозба. Заиста, никада нисам више уживао у оброку него након што сам недељу дана јео само зелену салату и пио воду због једног нарочито суровог скидања килограма.
Сенека, који се није плашио да пронађе мудрост у учењима својих противника, пише: „Глад ће и такав хлеб учинити укусним и најфинијег укуса. Из тог разлога не смем јести док ме глад не позове.“
Борба је другачија од осталих спортова
Борац мора да учини више од самог кондиционирања тела за физичку издржљивост и превазилажења жеље за задовољством и удобношћу. Борба је другачија од других спортова. Можете се сигурно повредити играјући кошарку, али то је сасвим друга ствар од стајања у рингу са неким ко ће покушати да вас убије.
У ствари, та особа недељама није радила ништа друго осим што је тренирала да вас убије. Гледала је снимке вас, размишљала је о вама, она и њени тренери развили су стратегије осмишљене посебно да вас униште. И не само то, већ ћете се борити у јарко осветљеном рингу или кавезу на подигнутој платформи док стотине или хиљаде људи посматрају и анализирају сваки ваш покрет.
Један од највећих изазова за борца је да превазиђе свој страх
Суочен са таквом перспективом, сваки део психологије и физиологије разумне особе наговараће је да побегне. Видео сам талентоване и успешне борце буквално паралисане страхом пре изласка на борбу. Џон Вејн Пар, један од најодликованијих бораца тајландског бога раних 2000-их, јавно је рекао да чак и после стотина борби, сваки пут када уђе у ринг, гледа око себе где је излаз за случај опасности, у случају да одлучи да побегне у последњем тренутку. Један од највећих изазова за борца јесте да превазиђе свој страх.
Кондиционирање тела је тешко и учење лишавању себе свакако је тешко, али током година видео сам многе снажне мушкарце и жене, који су овладали својим телима, како постају плен страха.
Када ми ученик каже да жели да се бори, под условом да је тренирао довољно дуго и стекао основни ниво умећа, прво што радимо јесте да му организујемо тежак спаринг са другим чланом теретане сличне величине и нивоа вештине и искуства.
То је начин да се испита како ће реаговати на то да буде снажно ударен, вероватно први пут у животу. Да бисмо били сигурни да је овај ученик спреман за припрему борбе, морамо видети да када буде ударен, када се суочи са неким ко покушава да га повреди, неће клонути. Видео сам ученике који имају све вештине и физичку кондицију потребну да успеју како бризну у плач или буквално падну на земљу и склупчају се у клупко након што први пут добију јак ударац.
„Чешће патимо у машти него у стварности“
То није зато што су им тела била повређена или оштећена, већ зато што су били савладани страхом. Како Сенека пише: „Чешће патимо у машти него у стварности.“ Насупрот томе, видео сам људе које су ударци толико снажно погодили да су им текле крв и ломиле се кости како се смеју или чак кикоћу и бацају у борбу са још већим одушевљењем. Није важан бол, већ прича или идеја коју око њега стварамо.
За Епиктета и раније стоике, огроман нагласак стављен је на правилно реаговање на спољашње стимулусе, или тачније, на унутрашње утиске изазване спољашњим стимулусима, назване phantasia. Класичан пример који Епиктет даје јесте шокираност снажним ударом грома. Свакако не можемо контролисати изненађење изазвано наглом експлозивном буком или ударцем песницом у лице.
Почетна реакција је невољна. У делићу секунде након тога, међутим, имамо способност да изаберемо да ли ћемо прихватити или одбацити те утиске и у томе лежи сва разлика. Епиктет пише:
„Ум чак и мудрог човека не може а да не буде узнемирен, да не устукне и не пребледи на тренутак, не због очекивања неког зла, већ због извесних брзих и непромишљених покрета који претходе деловању интелекта и разума. Убрзо, међутим, наш мудрац не даје свој пристанак тим утисцима, већ их одбацује и пориче, и у њима не види ништа што би изазвало страх.“
Борац није човек који не осећа страх, већ човек који овладава својим страхом
Другим речима, не могу спречити да се ствари догађају, али могу контролисати свој одговор на њих. Борац није човек који не осећа страх, већ човек који овладава својим страхом. Узгред, ово је важна тачка разјашњења која се често погрешно разуме у популарној представи стоичког мудраца.
Стоицизам нас не учи да немамо емоције попут страха; он нас учи како да спречимо негативне емоције да контролишу наше животе и одлуке.
На крају, попут стоицизма и учења Сократа, борилачки спортови су метода за постизање самоспознаје. То је начин да се испитају делови сопства који ће, за већину нас у модерном свету, вероватно остати неистражени. То је разлог због кога су мушкарци у прошлости одлазили у ратове. То је разлог због кога су се укрцавали на бродове да откривају непознате земље, не знајући да ли ће се икада вратити.
То је начин да се, окружени универзумом случајности, разлучи једини пламичак сигурности који чини темељ нашег егзистенцијалног положаја. Како Сенека каже: „Најмоћнији је онај који има власт над собом.“
Не можемо контролисати свет, не можемо контролисати друге људе, не можемо контролисати шта нам се догађа. То је само по себи очигледно. Велики део безнађа које се данас види у свету, међутим, произлази из чињенице да погрешно претпостављамо да, пошто не можемо контролисати спољашње ствари, морамо у потпуности напустити појам контроле, укључујући и појам вршења било какве контроле над самима собом, својим мислима и поступцима.
Морамо научити да контролишемо себе
Ова грешка доноси катастрофалне последице. Пошто је свет хаотичан, морамо инсистирати да останемо разумни. Пошто не можемо контролисати друге, морамо научити да контролишемо себе.
Борац, попут мудраца, говори универзуму: донеси све, учини најгоре што можеш. Толики од нас проводе животе покушавајући да избегну тешкоће и изазове. Трагичан парадокс овде је у томе што, што више покушавамо да избегнемо патњу, то смо лошије припремљени за њу када неизбежно дође.
Сенека пише:
„Ниједан боксер не може опуштено ући у борбу ако никада није био модар и крвав; једини такмичар који може самоуверено ући у арену јесте човек који је видео сопствену крв, који је осетио како му зуби звецкају под противниковом песницом, који је био оборен и осетио сву силу налета свог супарника, који је телом пао али не и духом, онај који, колико год пута падне, устаје поново са још већим пркосом него икад.“
Борићемо се у животу и патићемо
Срећа, за стоике, зависи од тога да вољно изаберемо оно што нам судбина доноси. Борићемо се у животу и патићемо. То не можемо избећи. Можемо побећи од борбе или је можемо радосно прихватити. Како год, нећемо променити чињенице. Али у најмању руку можемо се суочити са животним изазовима достојанствено, захвално и срећно. Како Клеант пише у својој „Химни Зевсу“: „Судбина води вољне, а вуче невољне.“
Борба нас учи да наша тела могу бити сломљена, наши егои разбијени, и да после тога ипак можемо бити добро. Свако у борилачким спортовима почиње од дна, али са сваким ударцем који примиш, све више учиш колико си заправо чврст: „Дечак кога тренирају бива оборен; ‘устани’, каже му, ‘и рвај се поново, док не ојачаш.’“ Живот није у побеђивању, а није ни борба. Ради се о томе да се појавиш и даш све што имаш.
Ентони Лонг пише:
„Наши модерни језици препуни су израза који, макар површно, одражавају популарно ширење стоицизма као одговора на озбиљне изазове и недаће: Буди мушко; прихвати оно што ти долази; издржи ударце; шта буде биће; покажи храброст; извучи најбоље из тога; падни борећи се; не буди слабић; ово смо сами навукли; покушај да будеш филозофски настројен; таква ми је срећа; иди са током; не погоршавај ствари; боље ти је да се суочиш са тим — и тако даље.
Такви изрази, упркос својој познатости и баналности, имају своју употребу, јер се сваки човек понекад суочава са ситуацијом у којој су једине алтернативе оваквом одговору бес, очај, апатија, беспомоћност или потпуни слом.“
С обзиром на тренутну културну климу, човек све ређе чује такве фразе. Нажалост, супротно је много чешће. Многи људи, у образовним окружењима и другде, добијају поруке које наглашавају и потврђују њихову патњу, што их, није изненађујуће, чини немоћнијим.
Ови стоички принципи нису намењени само борцима
Свакако је тачно да је моћно педагошко средство бити у стању да кажеш: „Ако не научиш оно чему покушавам да те научим, бићеш нокаутиран пред стотинама људи.“ У мојој сали говорим ученицима да ћу их тренирати да буду борци чак и ако никада не намеравају да се такмиче.
Поента је у томе да ови принципи, које су стоички филозофи користили стотинама година, нису важни само за борце. То су принципи који нам омогућавају да научимо како да живимо добро и срећно. Борба за коју тренирамо није у рингу већ у животу. Имамо све да изгубимо и све да добијемо. Награда борца није богатство, слава или углед; његова награда је сазнање да може да превазиђе, да може да издржи, да је несаломив.
Ентони Лонг је сасвим у праву када каже: „Често понављану критику да је стоицизам филозофија само за јаке тешко је оповргнути.“Оно што ова критика, међутим, превиђа јесте да је стоицизам такође филозофија која учи људе да буду јаки. Снага се може научити и стећи тренингом, од стране било кога. То је оно што стоицизам чини најхуманистичкијом филозофијом: он жарко жели да сва људска бића буду снажна, срећна, добра и слободна. Као и обично, Сенека то најбоље каже: можда не можемо контролисати како ће се ствари завршити, али „почетак је у нашој власти.“
На крају, не треба претпоставити да је тренирање борилачких спортова довољно да научи стоицизам. Непотребно је рећи да не недостаје случајева бораца и спортиста који су што је могуће даље од стоичког понашања.
Борилачки спортови нас могу научити вештинама које се могу применити и на друге области живота
Стоичка етика, далеко од слике индивидуализма и суровог личног интереса са којом се пречесто повезује, у својој суштини је алтруистичка. Могло би се чак рећи да код Сенекаа налазимо можда прву артикулацију концепта људских права. Правилна употреба чулних утисака не помаже нам само да превазиђемо страх и жељу већ нам показује и како да будемо љубазни и стрпљиви према другима.
Физичка снага и издржљивост које развијамо кроз тренинг могу се применити на помагање и заштиту других. Кључни део препознавања несаломивости стоичког сопства јесте то да човек који не може бити повређен ни од кога може себи приуштити да буде пријатељ свакоме.
И заиста, готово је универзални обичај да победник борбе изађе са својим противником и купи му пиће. Пре борбе, он је мој пријатељ и брат. После борбе, он је мој пријатељ и брат.
