Posle misije u Društvu naroda u Ženevi, Ivo Andrić se vraća u zemlju prvih dana aprila 1933. i počinje da radi u trećem odseku Političkog odeljenja MIP-a – odsek za manjine. U decembru, iste godine, postao je šef ovoga odseka. U julu 1935. postavljen je za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja. A kada Milan Stojadinović bude formirao svoju vladu, 24. juna 1935, u kojoj će, pored mesta premijera zadržati i mesto ministra inostranih poslova, za svoga pomoćnika ministra, koji je dotle bio Vladislav Martinac (1891–1946), (koji je na bolovanju sa koga se neće vratiti) petog novembra 1937. postavlja Andrića koji tako postaje druga ličnost jugoslovenske diplomatije.
Iz ovoga vremena, provedenog u službi Milana Stojadinovića, potiče Andrićev Elaborat o Albaniji pisan za potrebe njegovog šefa posle razgovora o albanskom pitanju, koje je ovaj imao, januara 1939, sa grofom Ćanom; ovaj elaborat će tokom poslednjih međunacionalnih ratova na tlu bivše Jugoslavije služiti kao krunski dokaz Andrićevog, navodnog, animoziteta prema nacionalnim manjinama u Kraljevini Jugoslaviji, posebno pema Albancima.
Očito zadovoljan radom svoga pomoćnika, u svojim memoarima Stojadinović će napisati da se u svim važnijim pitanjima konsultovao sa Ivom Andrićem, „koga sam veoma cenio i polagao na njegovo mišljenje u svim važnijim pitanjima. On je bio Srbin katoličke vere. Iz Bosne, književnik, pametan i odmeren u mišljenju. Diplomatske note koje bi on po mojim instrukcijama stilizovao, bilo je pravo zadovoljstvo čitati.“
Krajem tridesetih politička usmerenost vlade Milana Stojadinovića pružaće dvoru sve više razloga za zabrinutost. Svojim mitinzima sa naglašenom fašisoidnom scenografijom, sa dobro organizovanim pristalicama koje su za vreme njegovih govora skandirale „Vođo! vođo!“, svojom gardom u tamnozelenim uniformama, svojom ličnom pratnjom na motorima nemačke proizvodnje, svojim čestim i bliskim kontaktima sa vođama Rajha, pružao je sve više tipsku sliku izranjajućeg fašističkog vođe. Kako su ovi preteći znakovi vremena, o kojima istorije obično ne govore ali koji istoriju čine vidljivom, bivali sve čitljiviji i učestaliji, namesnik Pavle, uviđajući kuda bi zemlju mogla odvući ova užurbana sprega sa fašističkim režimom, uklonio ga je, februara 1939, veštačkom krizom vlade (pomoću koje je Stojadinović i došao na to mesto).
U novoj vladi mesto premijera zauzeće Dragiša Cvetković a mesto ministra inostranih poslova Cincar-Marković, dotadašnji poslanik u Berlinu. Andrić je postavljen za pomoćnika ministra inostranih poslova. Namesnikovim ukazom od 28. marta 1939. za opunomoćenog ministra i vanrednog poslanika Kraljevskog poslanstva u Berlinu.
Poslati Andrića u ovu misiju nije bilo bez zadnjih namera. Na ovaj položaj Andrić dolazi kao nestranačka ličnost. Iskusan diplomata, ugledan literata, dobar znalac nemačkog jezika i kulture, ličnost visoke reprezentativnosti. Ipak Andrićevo imenovanje za poslanika u Berlinu imalo je, kako će budućnost pokazati, prevashodno protokolarni karakter, s obzirom na već uhodani zakulisni tip odnosa vlade sa nemačkim vlastima. Tip odnosa koji se najčešće nije mogao priznati pa je stvarna komunikacija između dve vlade išla preko neuočljivih i neformalnih posrednika. Na ovom položaju Andrić je trebalo više da izgleda nego da bude. „On je u Berlinu imao ulogu pogrešnog orijentira„, kako kaže istoričar Andrej Mitrović. „Služio je da skreće pažnju i privlači obaveštajne službe, što znači da je morao i malo znati o sasvim konkretnim trenutnim koracima kako bi uistinu delovao iskreno.“
Andrić stiže u Berlin u nedelju 9. aprila 1939. da bi sutradan, od dotadašnjeg poslanika Cincar-Markovića, primio dužnost.Već 19. aprila primljen je u audijenciju kod kancelara Rajha, kojoj prisustvuje i prethodni poslanik, da preda akreditive. Obraćajući se Hitleru, u kliširanom, prenapregnutom tonu protokolarne retorike kazaće da smatra za naročitu sreću da mu je Kraljevsko namesništvo poverilo „ovu časnu zadaću“. Izraziće nadu da mu blagonaklona podrška Njegove ekselencije „neće nedostajati u izvršenju moje prijatne dužnosti“. Odaće priznanje Njegovoj ekselenciji kancelaru „koja sa toliko uspeha i dostojanstva stoji na čelu velikog nemačkog Rajha“. Sve to u ime NJ. vel. kralja Jugoslavije, njegovog „uzvišenog suverena“.
Novi evropski poredak
U proleće 1939, kada Andrić započinje svoju diplomatsku misiju, Nemačka je već uveliko otpočela da ostvaruje svoju viziju novog evropskog poretka. Trinaestog marta 1938, nemačke trupe ulaze u Austriju da bi izvršile njeno nasilno pripajanje Nemačkoj (anšlus). Septembra 1938, Čehoslovačka će biti primorana da ustupi Nemačkoj sudetske krajeve, a u martu sledeće godine biće okupirana i raskomadana. Prvog septembra 1939. napadnuta je Poljska; dvanaestog aprila 1939. Musolinijeve trupe okupirale su Albaniju. U Španiji, posle tri godine građanskog rata, 28. marta 1939, pao je Madrid i general Franko proglašava Španiju monarhijom. U nekoliko evropskih država na vlast dolaze lokalni epigoni Velikih diktatora.
Od dana kada joj Nemačka postaje prvi sused, od Jugoslavije se sve odlučnije i urgentnije traži da se oslobodi bilo kakve strane podrške. Insistira se da napusti Ligu naroda, članstvo u Maloj Antanti i Balkanskom savezu. Pod pritiskom događaja, i u nedostatku podrške sa bilo koje strane, vlada Dragiše Cvetkovića pokazuje se kao sve voljnija za saradnju i ustupke Hitlerovoj Nemačkoj.
Dvadeset osmog oktobra 1940, Musolini, ne obaveštavajući svoga nemačkog saveznika, naređuje svojim trupama da uđu u Grčku. Jugoslavija se našla u opasnoj blizini još jednog neželjenog suseda.
U daljim političkim pregovorima, u politici popuštanja nemačkim zahtevima koja je bivala sve manje transparentna, za Cvetkovićevu vladu Andrić je sve više postajao nepodesna ličnost. Tako je, posle Musolinijevog upada u Grčku, na pregovore sa Nemačkom o daljoj sudbini Soluna, na koji je vlada polagala teritorijalne aspiracije, upućen pukovnik Vladimir Vauhnik (1896–1955), vojni ataše u Berlinu, iako je pitanje bilo političke, a ne vojne prirode.
Za neposrednije i poverljivije razgovore sa Ribentropom biće zato angažovan Danilo Gregorić (1909–1957), direktor lista „Vreme“, funkcija na koju je došao po želji nemačkih vlasti. Gregorić će se 23. novembra 1940. sresti sa Ribentropom i udesiti njegov tajni susret sa Cincar-Markovićem, koji će se održati nekoliko dana kasnije. Početkom februara 1941, Gregorić ponovo sreće Ribentropa, ovoga puta da mu zakaže susret sa Dragišom Cvetkovićem i Cincar-Markovićem, koji će se održati u tajnosti nekoliko dana kasnije. Na Hitlerov poziv i princ Pavle će se s njim tajno sresti 4. i 5. marta 1941.
Sam Gregorić, u svojoj knjizi Samoubistvo Jugoslavije, velikodušno odaje sebi priznanje za aranžiranje ovih susreta i uspostavljanje paralelne veze sa vođama Trećeg rajha:
„Kolika je to bila važnost, jasno se vidi kad se zna da naš poslanik u Berlinu, kultivisani pesnik i literata Andrić, od početka rata nije imao priliku da sa Fon Ribentropom razgovara o pitanjima koja su za Jugoslaviju od životne važnosti.“Zaključujući: eto, gde nije uspeo Andrić, on, urednik „Vremena“, „običan građanin“, uspeo je.
Vesti o ovim susretima morale su onespokojiti Andrića. Zaobilažen od svoje vlade, prenebregavan od Nemaca, i kod jedne i kod druge strane naći će se u nezavidnom položaju; u situaciji gde se od njega sve manje traži i gde sve manje može da učini, poslanik sa smanjenim autoritetom, kako će i sam definisati svoj položaj, koji sve više pokriva svoju funkciju i sve manje je obavlja.
Kako su ovi tajni razgovori, koje organizuje Gregorić, ukazivali na sve izvesnije pristajanje Jugoslavije Silama osovine, u pismu od 26. februara 1941. Andrić će napisati ministru inostranih poslova Cincar-Markoviću:
„Nije mi poznato ni u čije ime dotična ličnost govori ni šta je predmet, odnosno rezultat dotičnih razgovora.“ Skrenuće mu pažnju „da se ovakav način rada pokazao uvek koristan za Nemce, a kao štetan po zemlje koje su s njima sarađivale“, i opomenuti ga da se ne bi smelo desiti da Jugoslavija „u ovakvim vremenima ima poslanika sa smanjenim autoritetom, koji nema puno poverenje svoje vlade kao i stvarnu i formalnu podršku svoga ministra. Drugo, jer ne želim da zauzimam jedan položaj pod uslovima koji su u protivnosti kako sa mojim pogledima na službu tako i sa mojim shvatanjem ličnog dostojanstva.“
U odgovoru na Andrićevo pismo Cincar-Marković će se pravdati da je njegova poseta bila strogo tajna i da je to bila izričita želja nemačke vlade. Kako će se ovi neformalni kontakti dveju vlada nastaviti i posle ovog objašnjenja, u pismu Cincar-Markoviću od 20. marta 1941. Andrić će napisati:
„A sve što se dešava od toga vremena pa naovamo samo me je još jače utvrdilo u mome mišljenju o hitnoj potrebi promene ličnosti na položaju Kraljevskog poslanika u Berlinu.“
„Voljom NJ.V. Kneza namesnika a po vašoj želji došao sam na ovaj položaj na kome sam proveo dve godine. Uvek ću smatrati za čast tu odluku NJ. V. Kneza i ostati zahvalan Vama na poverenju, ali danas mi u prvom redu službeni a zatim i lični mnogobrojni i imperativni razlozi nalažu da zamolim da budem ove dužnosti oslobođen i što pre povučen sa sadašnjeg položaja.“
Persona non grata
Jugoslovenska sedmočlana delegacija 25. marta u Beču, u palati Belvedere potpisala je pakt o pristupanju Jugoslavije Silama osovine. Andrić je u poslednji čas obavešten, od nemačkog ministarstva, da mu je rezervisano mesto u vozu za Beč, a tek onda o razlogu ovog putovanja. Istoga dana, po potpisivanju pakta, Andrć se vratio u Berlin. Delegacija koja je potpisala pakt, po povratku u zemlju, uhapšena je. U noći 26/27. marta izvršen je državni udar, ukinuto namesništvo, namesnik Pavle izgnan iz zemlje, na vlast doveden maloletni kralj koji će od generala Simovića zatražiti da formira vladu.
Novi ministar spoljnih poslova Momčilo Ninčić daće Andriću uputstvo da učini sve što se može da se prevaziđe kriza; da ponudi Berlinu „sve ustupke koji ne bi narušavali osećaj nacionalne časti“. Ali odluka o kažnjavanju Jugoslavije već je bila doneta i svaki politički demarš bio je uzaludan. Andrić je bezuspešno pokušavao da bude primljen od bilo kojeg predstavnika nemačkog ministarstva spoljnih poslova. Petog aprila, šef protokola Ministarstva spoljnih poslova vratiće mu pasoš, što je značilo da je njegova misija okončana.
Šestog aprila, po napadu na Jugoslaviju, obavešten je da je dalje prisustvo diplomatskog osoblja jugoslovenskog poslanstva nepoželjno. Pošto su dobili 24 sata na raspolaganje, da prodaju imovinu i spakuju stvari, već sutradan Andrić i osoblje poslanstva upućeni su sa železničke stanice za Konstanc, grad na Bodenskom jezeru i Rajni, u neposrednoj blizini švajcarske granice. Narednih dana, u Konstanc je stiglo i diplomatsko osoblje iz drugih prestavništava Kraljevine Jugoslavije u zemljama okupiranim od Nemačke, njih oko 200.
Grupa jugoslovenskih diplomata nije upućena u Švajcarsku, kao što su to oni zahtevali, nego u obližnji Bad Šahen, gde će ostati u konfinaciji od 19. aprila do 30. maja. Mogućnost slobodnog izbora destinacije povratka ponuđena je jedino Andriću, ali on će je odbiti tražeći istu privilegiju i za ostale diplomate. U međuvremenu, Gestapo je već tu, u hotelu, počeo sa ispitivanjem pojedinih diplomata, posao koji će potrajati sve do njihovog polaska. Na stanici Lindau, 30. maja, formirana je specijalna kompozicija, sa vagonima za spavanje i ručavanje koja će ih povesti za Beograd.Kada je grupa jugoslovenskih diplomata stigla 1. juna u Beograd, već na stanici, posle više sati zadržavanja putnika u vagonima, Gestapo je uhapsio 11 diplomatskih predstavnika koji će biti vraćeni u Nemačku. Šestorica od njih biće zadržani i osuđeni zbog navodne špijunaže i veleizdaje, a ostali vraćeni u zemlju.
Na stanici, izlazeći iz voza, Andrić je prelazio pogledom po grupi građana koji su izašli da ih sačekaju; kada ga je ugledao, mahnuo je advokatu Brani Milenkoviću, sa kojim je imao raniji dogovor: „Ja ću kod vas!“
Po mišljenju jednog interniranog diplomate, svu odgovornost za njihov prinudni povratak u okupiranu zemlju, mimo međunarodnih normi da mogu slobodno napustiti zemlju u kojoj su bili akreditovani, snosi Andrić. Kada je posle duge neizvesnosti, 28. maja, savetnik nemačkog ministarstva obavestio Andrića da će grupa jugoslovenskih diplomata biti deportovana u zemlju, Andrić je sazvao sastanak šefova diplomatskih misija da ih o tome obavesti. Grupa naših diplomata koju je zastupao Radovan Šumenković, kraljevski generalni konzul u Pragu, zahtevala je kategoričan odgovor Nemcima, sa klauzulom da mogu slobodno da izaberu destinaciju svoga povratka. U pomirljivoj i uzdržanoj protestnoj noti, koju je sročio Andrić, stajaće da grupa diplomata „i dalje tvrdi da ona ima pravo prema međunarodnom pravu i uzancama da slobodno otputuje u neku neutralnu zemlju“.
Konzul Šumenković je zahtevao da se u notu stavi da grupa „odbija da se povinuje naređenju“ – klauzula koja je u poslanoj noti izostavljena. Ova grupa diplomata koju je zastupao konzul Radovan Šumenković smatrala je da je Andrić odlučnijim držanjem prema nemačkim vlastima mogao postići udovoljenje njihovom zahtevu, kako je to, uostalom, pošlo za rukom i poljskim diplomatama. Sam konzul Šumenković, po povratku u Beograd, biće poslan na prinudni rad u Dahau. U jednom pismu supruzi, koje šalje iz ovog koncentracionog logora, napisaće: „Za sva naša stradanja, kriv je Andrić.“
Prevaren i nadigran
Andrić će malo govoriti, a još manje pisati o vremenu svoga boravka u Berlinu. U jednom sećanju na to vreme, iz 1946, „bez trunke svake osvetoljubivosti za ono što sam lično propatio od Nemaca i zbog Nemaca“, kazaće: „Nemci i Nemačka! To je najveća muka moga života, slom koji može značiti u čovekovoj sudbini ili prekretnicu ili smrt. To je problem od kojeg će bolovati Evropa još sto i pedeset godina. Pa ni tada ne vidim rešenje.“ To dešperatno stanje kroz koje prolazi ilustruje i jedna njegova pesma nastala u periodu njegovog službovanja u Berlinu:
