Не радим у терапеутској области, нудећи неке илузорне, утешне рецепте за смисао живота. По мом мишљењу, једини смисао живота је живети. Или, како је Паул Тилих једном рекао, једноставно бити. А то, веровао је, захтева знатну храброст. Све остало су само наши веома ограничени и често невешти покушаји да се носимо са узнемиреношћу животне неизвесности кроз рад маште. Нека врста „магијског зачаравања“ стварности.
Али ако већ живим и доживљавам живот, било би лепо да се оријентишем ка стварности света око себе, уместо да бежим у безбедну кулу идеализма.
Реализам је, заправо, прилично непријатан и застрашујући став. И разумем оне који критикују мој приступ, јер је прилично непријатно и, заправо, застрашујуће запитати се о темељу свог искуства. Шта ако је све што сам сматрао чврстим темељем једноставно илузија и производ моје маште? Мучно је и болно растајати се са илузијама; много је удобније боравити у њима.
Али када једном окусите реализам и схватите како реалистичан приступ функционише, немогуће је једноставно се вратити било ком облику антиреализма. Стално ће вас иритирати „картонски“ квалитет чак и најлепших идеалистичких система. У сваком искуству, чак и најживљем, у неком тренутку ћете приметити сценографију и једва видљиве обрисе кулиса у свом периферном виду.
А онда, у суштини, остају два пута: или наставите своје метафизичко путовање кроз мрачну стварност, или ресетујте се (обришите памћење, искључите свест, дајте себи прекомерну дозу идеализма), као што је пожелео јунак „Матрикса“, сањајући о повратку назад.
Андреј Шишков је руски теолог, секретар Синодалне библијско-богословске комисије (2015–2020), универзитетски предавач, руководилац редакције за религију Велике руске енциклопедије (2019–2022), аутор Телеграм канала „Тёмная теология“, са којег је и преузет овај чланак.
Приредио и превео Владимир Коларић
