Није било места у Србији а да у њему није постојао КУД са његовим именом. На данашњи дан, пре 147 године рођен је песник Коста Абрашевић.
По штурим, негдашњим енциклопедијским одредницама Коста Абрашевић (1879 – 1898) „најзначајнија је песничка појава у редовима југословенског пролетеријата”.
Рођен је у Охриду од оца Србина и мајке Гркиње. Породица се сели у Шабац а Коста очиве надимак Абраш почиње да користи као презиме и њиме потписује своје стихове.
У његовој поезији доминирале су социјалистичке и социјалне идеје а његове стихове, како је чак и наклоњена критика проценила „уметнички недорађене” прожима „искрена љубав према тежаку, вера у победоносну борбу радничке класе”.
Коста Абрашевић је умро од туберкулозе у 19. години 20. јануара 1898. године у Шапцу. На Камичком гробљу шабачки радници су му подигли споменик у облику отворене књиге са металном лиром.
Његове песме су посмртно сабрали и објавили 1903. године Абрашевићеви другови великошколци социјалисти.
„Нигде нису мржње и наде пролетерске певане са толико страсти, са толико узбуђења, са толико топлине”, написао је за то време неприкосновени Јован Скерлић за Абрашевићеве стихове.
У том тренутку раднички и социјалдемократски покрет идентификовао је нега и његове стихове не само као борца за њихове идеје, већ и као жртву тадашњег система и режима.
Већ 1905. године формирају се културно-уметничка друштва са његовим именом. Прво је основано у Београду а одмах потом оснивају се у Крагујевцу, Ваљеву, Шапцу (где је и сахрањен), Лесковцу…
Нажалост, о овоме младом песнику врло се мало зна, иако многи критичари његове стихове сматрају значајном песничком појавом у редовима тадашњег југословенског пролетеријата. Песме Косте Абрашевића одишу снажним бунтом и незадовољством против тадашњег положаја владајућег и повлаштеног слоја те се на тај начин јасно легитимира као социјалиста. Поезију је схватао као средство за постизање праведнијег и солидарнијег друштва. Његови стихови остали су на неки начин стилски и језички недорађени, јер их је почео писати као ђак основне школе.
У својим мислима, тежњама и стремљењима, Коста се осећао усамљеним. Тражио је истомишљенике, младе људе са којима ће моћи да размењује мисли и идеје те да практично ради. Потицао је из једне потлачене, страховито страдалничке средине, тако да је Костина мржња према насиљу и неправди нашла одјека у борбама четвртога сталежа.
