Другог јуна 1892. године у Београду се већ осећао мирис лета. Тога дана престоница није била обична – владала је свечана атмосфера и велико узбуђење, јер је у град стигао угледни гост, славни научник Никола Тесла. Дочекао га је и млади краљ Александар Обреновић, а Тесла је студентима одржао предавање. Увече је на Топчидерском брду, у башти Вајфертове пиваре (на месту где је данас Београдска индустрија пива), приређен свечани банкет у његову част.
Том догађају присуствовали су многи виђени Београђани и угледни Срби – њих око стотину. У једном тренутку устао је лекар и песник Јован Јовановић Змај, већ у позним годинама, и поздравио госте. Том приликом је рецитовао песму написану баш за ту прилику – „Поздрав Николи Тесли при доласку му у Београд“. Стихове је говорио толико надахнуто и осећајно да је Тесла био дубоко дирнут. Устао је, пришао песнику и пољубио му руку.
Тај тренутак са свечаног банкета остао је забележен у архивима. Међутим, мање је познато шта се догодило након тога – какав је поклон Змај дао Тесли и шта му је научник обећао приликом одласка из Београда, као и колико се касније трудио да промовише његову поезију. О тим детаљима пишу Новосађани Владимир Тодоровић и Сима Матић у књизи „Загрљај – Тесла и Змај“.
Испуњено обећање
Као што је дочек био свечан, тако је и испраћај Николе Тесле са београдске железничке станице протекао у срдачној и пријатељској атмосфери. Међу онима који су дошли да га испрате био је и Змај, чији је углед био велики. Песник је са собом понео и поклон – своју књигу „Певанија“, што је научника веома обрадовало, пише Политика.
Том приликом Тесла му је обећао:
„Обећавам да ћу неке од Ваших песама превести на енглески и те преводе објавити.“
Како и приличи човеку његовог карактера, Тесла је одржао реч. Захваљујући њему, Змајеви стихови су се појавили у једном њујоршком часопису за културу. У мајском броју објављене су песме „Три хајдука“, „Циганин хвали свога коња“, „Тајна љубав“ и „Два сна“, под заједничким насловом „Српске парафразе“.
Тесла је преводио песме, али је желео да превод буде што ближи духу енглеског језика. Зато је за сарадњу замолио свог пријатеља Роберта Андервуда Џонсона, писца и касније дипломату. О томе је обавестио Змаја у писму које му је послао 15. јуна 1894. године из хотела „Герлах“ у ком је тада живео.
У писму је написао:
„Високопоштовани господине, славни српски песниче! Опростите што Вам се нисам јавио прије, као што би дужност захтевала. Неколико мисли тако су ме обузеле да ми је немогуће отргнути се од рада. Мој пријатељ Р. А. Џонсон, племенит човек, један од најбољих писаца овде, и сам песник, латио се је посла да преведе збирку Вашијех дивнијех песама на енглеском. Одавна тражио сам такова друга, кога би могао да одушевим, па ма и димом и угљеном. У Америци нема бољега. Преводи његови управо дивни су, а ако по гдекад морао је променити по који редак, то је било неопходно нужно у духу енглеског језика. Сад преводимо неколико другијех песама. Хтедох ’Ђулиће’, али је претешко, ну можебити да ћемо успети доцније, ма и колико посла имам, за то ћу наћи времена. Молио бих Вас да ми пошаљете Вашу слику, а када би могли и две, дао бих једну мом пријатељу, који Вас толико поштује. Имам издање од 1882. Вашијех радова и рад би прибавио новије, ако се може добити. Поздрављајући Вас најсрдачније, остајем Ваш, Никола Тесла.”
Поезија и наука
Академик Матија Бећковић је касније записао да се ретко дешава да се један велики научник и један велики песник толико уважавају као што је био случај са Теслом и Змајем. По његовом мишљењу, њихово духовно „братство“ заслужује много више пажње и научних студија него што их до сада има.
Тесла је и сам желео да остави писани траг о Змајевом делу. С великим поштовањем је писао да су Змајеве песме толико прожете српским духом да их је готово немогуће у потпуности пренети на други језик. Ипак, наглашавао је њихову оштру сатиру, добродушни хумор и снажан израз.
Љубав према књигама
Није Тесла био само врхунски научник и изумитељ; био је и велики љубитељ књижевности. Његов отац, прота Милутин, у слободно време се бавио поезијом и у кући је имао богату библиотеку.
„Од свега сам највише волео књиге“, говорио је Тесла. „Кад год бих имао прилику, користио сам је да читам и задовољим своју радозналост.“
Змај је, са друге стране, био одушевљен Теслиним генијалним изумима. Током Теслине посете Београду посветио му је и стихове у којима је поручио да ће њихова духовна веза постојати без обзира на даљину.
Истражујући однос ове двојице великих људи, аутори књиге указују и на запажање песника Ивана Негришорца да је Тесла Змајево дело посматрао у ширем друштвеном и историјском контексту, што је неопходно за потпуно разумевање његове поезије.
Од самог почетка било је јасно да се Тесла и Змај међусобно поштују и разумеју, иако су припадали различитим световима – један науке, други поезије. То узајамно поштовање и пријатељство трајало је све до краја њихових живота, када су обојица, свако на свој начин, оставили трајан траг у историји.
