У меморандуму упућеном Адолфу Хитлеру 1. новембра 1942. године, део вођства босанских муслимана захтевао је формирање посебне муслиманске државе, којом би управљао немачки гувернер именован директно из Берлина. Према том нацрту, целокупна Босна, заједно са долином Неретве и излазом на Јадранско море, требало је да чини територију те државе. Западна Херцеговина, као и део Босне од Прозора до Бугојна, били би уступљени Хрватима, док би источна Херцеговина била прикључена Црној Гори под италијанском управом.
У условима у којима је већ неколико стотина хиљада Срба било убијено или протерано преко Дрине, меморандум је предвиђао да додатних сто хиљада Срба напусти простор будуће муслиманске државе. Та територија је описивана као „босанска шљива“, чији је плод био на северу, а петељка се пружала преко Мостара, Метковића и Плоча до изласка на „светско море“. Поред тога, планирано је и исељавање 75.000 Хрвата, као и усељавање 175.000 муслимана из оних делова Херцеговине који би били изузети из састава нове државе.
И поред ових историјских чињеница, у јавном простору се деценијама води интензивна кампања против такозваног Меморандума САНУ – незваничног и неприхваћеног документа, који су осмислили поједини српски академици, са циљем указивања на економске и друштвене проблеме унутар СФРЈ и положај српског народа. Тај документ је често представљан као геноцидан, великосрпски и опасан по друге народе.
Истовремено, о меморандуму босанских муслимана упућеном Хитлеру, као и о сарадњи са нацистичком Немачком и плановима који су подразумевали етничка чишћења, у великој мери се ћути, или се ти догађаји релативизују, па чак и представљају у позитивном светлу. Управо због тога, подсећање на овај документ има значај у ширем контексту разумевања историјских пројеката и идеја које су утицале на касније политичке процесе у региону.
Литература: Милорад Екмечић, Срби на историјском раскршћу, Београд, 1999.
