Више од једног века, национално сећање Аустралије на Први светски рат готово у потпуности је обликовано митом о АНЗАЦ-има. Галипоље, Западни фронт и идеал ратног другарства постали су окосница начина на који Аустралијанци доживљавају своју ратну прошлост. Ипак, иза те познате приче крије се једно готово непознато поглавље — оно које се одвијало далеко од аустралијских обала, на разореним бојиштима и избегличким путевима ратне Србије.
Србија у рату и помоћ са другог краја света
Док је Србија подносила једну од најтрагичнијих кампања Првог светског рата — обележену инвазијама, епидемијама, глађу и масовним страдањем цивила — добровољци са другог краја света долазили су да помогну.
Око 1.500 Аустралијанаца и Новозеланђана служило је у српској кампањи, а међу њима је био изузетно велики број жена, окупљених у оквиру Шкотских женских болница за страну службу.
Хуманост испред славе
За разлику од војника који су били део званичних армија, ове жене нису тражиле славу, чинове нити признања. Вођене пре свега хуманошћу и саосећањем, радиле су као лекарке, медицинске сестре, болничарке, возачи хитне помоћи и механичари, у условима који су често били на ивици издржљивости.
Радиле су у шаторским болницама, без сталне инфраструктуре, често под ватром и у средишту епидемија тифуса и глади.
Писма, дневници и лична сведочанства
Многе од њих оставиле су иза себе писма, дневнике и белешке које данас представљају драгоцене историјске изворе. Посебно се издваја Олив Кинг, Аустралијанка која је као возач санитетског возила служила у српској војсци.
Њена преписка сведочи о дубоком саосећању са српским народом и о снажном осећају моралне дужности.
Стела Мајлс Френклин на српском фронту
Једна од најпознатијих добровољки била је Стела Мајлс Френклин, већ афирмисана аустралијска списатељица и ауторка романа Моја блистава каријера. Године 1915, боравећи у Великој Британији, прикључила се Шкотским женским болницама и отишла на српски фронт.
Као болничарка у шаторској болници, из непосредне близине је сведочила суровости рата. Упркос ужасним условима, наставила је да пише, бележећи и трагедију и апсурд ратне свакодневице.
Пионирке медицине: др Мери Дарас
Заједно са Стелом Мајлс Френклин радила је и др Мери Дарас, једна од првих квалификованих лекарки у Аустралији. У Србији је обављала сложене хируршке захвате, укључујући ампутације, често без адекватне опреме и основних средстава.
Провела је 18 месеци на првој линији фронта, а по повратку у Аустралију остварила је изузетну медицинску каријеру — више од 1.000 порођаја без губитка мајке или детета, у време пре антибиотика и савремених трансфузија.
Заробљеништво и крајња жртва
Неке од ових жена платиле су још већу цену. Медицинска сестра Етел Гилингем завршила је као ратни заробљеник. Опасности су биле толико велике да јој је, према сведочењима, надређени лекар дао хиподермијску иглу — намењену за самоубиство у случају да заробљеништво постане неиздрживо. Овај детаљ јасно осликава ризике које су ове жене свесно прихватиле.
Помоћ цивилима у времену глади и болести
Њихова улога није била ограничена само на рањене војнике. Српски цивили — жене, деца и старци — били су међу главним корисницима њихове помоћи. Док су читава села остајала празна, а становништво било у бекству, аустралијске и новозеландске добровољке пружале су медицинску помоћ, храну и утеху у временима очаја.
Србија памти, Аустралија ћути
Србија није заборавила ове жене. Многе су одликоване српским војним медаљама, а земља их је касније почастила и издавањем пригодних поштанских марки. У српској колективној свести, њихова жртва представља снажан симбол међународне солидарности.
У Аустралији, међутим, њихово учешће и даље је углавном игнорисано. Њихова одликовања не налазе се у званичним регистрима, а њихова служба изостаје из службене историје. Поједини војни историчари чак су доводили у питање њихово присуство — не због недостатка доказа, већ због институционалног заборава.
Исправљање историјске неправде
Документариста Бојан Пекић, Аустралијанац српског порекла, настоји да исправи ову историјску неправду. Његов рад доноси у први план приче заборављених и непризнатих, са циљем да се њихова жртва коначно забележи, обележи и уврсти у националну историју Аустралије.
Признање које касни више од једног века
Жене које су служиле на српском фронту нису тражиле медаље, споменике нити јавну пажњу. Ипак, њихова храброст, пожртвованост и човечност захтевају признање.
У тренутку када се прошлост изнова преиспитује, сећање на ове жене није само исправка историјске грешке — већ морална обавеза која касни више од једног века.
